Neprihvatljivo prihvatanje postojećeg stanja

Žena koja nije uspela da legalnim putem zakaže blagovremeni dijagnostički postupak zamolila je za pomoć onoga koji sve može da učini i on je učinio.

Očekivano, usledila je zahvalnost preko medija.

Zahvalni su mu i kragujevački radnici, očekujući da ih spase od rukovodstva kompanije u kojoj rade, kako ne bi dobili otkaz.

Mnogo je javnih nastupa ljudi kojima se čini nepravda, pa se odlučuju da se za pomoć obrate čoveku koji stoluje na Andrićevom vencu.

Svi oni, vapeći za pravdom, ne povezuju sopstveno stanje sa čovekom od koga je traže.

Ne žele, ili ne mogu da dokuče da je postojeći haos, u kome se masovno strada, nastao jer je taj isti čovek suspendovao sve institucije koje čine državu sa ciljem da se omogući većini da radi, zarađuje i ostvaruje sva svoja Ustavom zagarantovana prava.

Poništen lični suverenitet i dobrovoljno prihvaćena podanička uloga uslovili su da se rešenja traže od onoga koji je najvećim delom odgovoran za naraslu društvenu anomiju.

Tragično narasla socijalna patologija zbog neodgovornosti, oportunizma i kalkulisanja u kome je većina polazila isključivo od sopstvenih potreba, stigla je do nivoa gde je anticipacija sutrašnjice zastrašujuća.

Od takve neprihvatljive percepcije većina koristi infantilne odbrane.

Između ostalih najprisutnija je vera da postoji neko ko ume, može, zna i želi da sve što je naopako ispravi.

Oslanjanje na „nekoga“ je u istorijskom kontekstu skupo koštalo građane Srbije, ali im nije pomoglo da shvate suštinu sopstvenih zabluda.

Modeliranje realnosti kratkoročnim i kratkovidim sagledavanjem kulminiralo je u tolikoj meri da su ljudi počeli da se mire sa postojećim stanjem.

Ne veruje se u mogućnost iskoraka iz paklenog kruga i traže se načini da se u njemu na neki način opstane.

Nekolicina lekara koja predstavlja Društvo lekara Vojvodine je svoju profesionalnu čast zamenila da se dodvori predsedniku, svakako iz veoma ličnih razloga.

Možda treba da se nešto ne otkrije, ili da se neko zaštiti.

Njihova odluka je izazvala reakciju samo jednog kolege, koji je iz udruženja javno istupio.

Za sada se nisu oglasile lekarske podružnice iz Vojvodine, koje bi osudile, ili pozdravile odluku rukovodstva.

Nisu se održale vanredne konferencije na kojima bi se tražilo objašnjenje, kako je odluka doneta.

Stotine lekara, članova Društva, ćute i ćutanjem prihvataju da odličje koje nosi ime antičkog lekara čiji se tekst zakletve izgovara širom sveta kad svršeni studenti medicine oficijelno postaju deo profesije u kojoj je čast visoko rangirana.

Ćuti i većina Novosađana dok se sprema seča Šodroške šume, i Beograđani dok se velika pretnja nadvila nad Makišem, i Zrenjaninci dok im u neposrednoj blizini grada niče monstruozna trovačnica.

Ćuti se, ne zbog straha, već zbog izraženog osećanja bespomoćnosti, koje dovodi do neke vrste stokholmskog sindroma velikih razmera.

Oni koji ne ćute brane ljudskost, dostojanstvo i pravo na pravdu.

Zahvaljujući njima društva su opstajala i rasla.

Da li još uvek postoje potencijali i za opstanak našeg društva, sa sadašnjih pozicija teško može da se dokuči.

Autorka je neuropsihijatarka iz Vršca