Foto: Lična arhiva
Mi, davni nekadašnji đaci, još na prvom času geografije u osnovnoj, učeni smo da je Jugoslavija okružena BRIGAMA – B(ugarska), R(umunija), I(talija), G(rčka), A(lbanija), M(ađarska), A(ustrija) – mada, realno, sem bunkerisane Albanije, koja je bila u zavadi sa čitavim svetom i Bugarske, najekstremnije u doba Rezolucije IB i sa teritorijalnim pretenzijama (Cola Dragojčeva: „Bugarska do Morave“), ostali susedi su uglavnom bili korektni, iako smo Italiji tražili Trst, a Austriji Korušku.
Neprijatelji su nam bili i truli kapitalistički Zapad i imperijalistički Istok, a uz nas su jedino bili prijatelji iz tzv. trećeg sveta (komparativno sa trećom ligom), poput cara Hajle Selasija, Bokase, Idi Amina, Markosa,… Kolika je to ljubav bila, mogli smo da vidimo na Mediteranskim igrama, 1979, kada su prijatelji Alžirci (kojima smo prodavali – kao što i sada činimo drugima – oružje za rat protiv Francuske) sa neviđenom agresivnošću i mržnjom nasrtali na naše fudbalere na stadionu u Šibeniku, a završilo se tako što su, nakon vodećeg (ispostavilo se i pobedničkog) gola maestralnog Miloša Šestića u 86. minutu, najgrublje istog pokosili bez lopte, a Srećka Bogdana zamalo ubili kopačkom u glavu i krenuli u obračun čupajući korner zastavice, pa je sudija sa pomoćnicima odsvirao prevremeni kraj i utekao u svlačionicu.
No, uprkos svemu, uprkos tako dugom spisku neprijatelja, glave su nam ipak došli „mangupi“ iz naših redova (kako je Lenjin proročki govorio); razorili jednu zemlju, okupali je u krvi, izbrisali stotine hiljada ljudskih života, oduzeli najdraže, zatrli i nevine, sudbine pretvorili u tragične i posejali zlo seme za mnoga sledeća potomstva. Slaba je uteha što su gotovo svi ti „mangupi“ – sem jednog; prvog i verovatno najperfidnijeg, koji nedotaknut rukom pravde još mirno sedi u prestonici najzapadnije bivše republike – otišli Bogu na istinu.
U mračnim ćelijama (gotovo u svima), koje su nastale iz „Tamnice jugoslovenskih naroda“, kako nazivaju tu zajednicu i neki učeni ljudi, danas caruju neki novi „Mangupi u odrastanju“, kao nekadašnji logorski kapoi, ne manjom surovošću nad robljem, i ne manjom poslušnošću prema poslodavcima. Tim činon – raspadom – na listu svakog od okrnjenog mozaičnog komada, dopisani su po pet novih neprijatelja, a na našoj (računajući i Kosovo) čak šest.
Za raspad (propast) svake zajednice, počev od najmanje (porodične) do one najveće (državne), odlučujuću ulogu mogu da imaju dva faktora: spoljni neprijatelji i unutrašnji neprijatelj. I kao što složnoj i koheziono čvrstoj porodici spoljni uticaji (neprijatelji) ne mogu ništa, a njeni nesocijalizovani (poremećeni i bolesni) pojedinci svojim delovanjem mogu da je razore, uprkos naporima njene rodbine, okoline, šire društvene zajednice, pa i stručne medicinske i sociološke podrške u cilju njenog očuvanja – tako su za jednu državu neodgovorni (blago rečeno), nedorasli (bez lekarskog uverenja) pojedinci na vlasti neuporedivo opasniji od svih njenih neprijatelja rasprostranjenih na sedam kontinenta, računajući i Antarktik, koji nema stalno naseljenih stanovnika, pa na njemu nemamo ni stalnih neprijatelja.
U vekovima prošlim, kako nas istorija uči, još na prve zametke država, na naše seme, jurile su i ale i vrane, nekada su nas i zobale, ali je iz njihovog izmeta klijalo to seme i uspravljalo se ka nebu; iz spaljenih panjeva su iznicali izbojci. Prolaznost je, pokazalo se, odnosila samo osvajače i porobljivače kao vetar suve otkose, a otava je stalno izrastala nova i nova, cvetajuća i plodosna – makar ne onakva kao u priči koju su Timočkom Krajinom širili komunistički agitatori: da su ruski naučnici ukrštanjem pirevine (korova koji se najteže uništava; što se više motikom seče – on više raste) i pšenice, dobili novu vrstu žita koja se nikada ne može konačno požnjeti jer stalno niče nova, pa ćemo pšenicom hraniti ne samo domaće već i divlje svinje.
Ali nikada, čini se, u tim vekovima, nije nas zahvatila ovakva pošast. Nije se u ovom obimu izdigao talog i bašibozuk, gurnuvši svom snagom ono vrednije ka dnu, u mulj. Tako, danas, mnogo toga vrednog čami u čkalju, a oni retki koji se ipak požele ka vrhu, moraju samo na udicu, i tako, na kratkoj struni plivaju pod štapom.
Nikada u ovoj meri – uz izostavljanje svih kvalifikacija negacije koje opisuju lik, nakaradnost, mentalni sklop, psihičko stanje, svojevoljnost, nedoraslost ne samo u onome propisanom poslu već i svemu što je vanzakonski prisvojeno (preoteto) – niko nije ovako zajahao na našoj grbači, bespoštedno nas tukući u zdrav razum i rasuđivanje. Nikada se više besmislica nismo naslušali ni u vremenima onoga sa dve bele rukavice i dve bele pudlice, niti u vremenima onoga sa dučeovski isturenom bradom; nikada više nastojanja da se sačuva vlast po svaku cenu – mada, odavno je znano, više se ne čuva vlast, već se brani stečeno i brani se od osude: za raspad, za propast, za uništenje, za afere (a nisu afere jer su sve verovatno ozbiljna krivična dela), što, čuvajući statuse, ili čak glave, pozvani ne procesuiraju.
Mi, čiji se svaki naredni korak skraćuje (ali se skraćuje i dužina ostatka puta), možda nećemo biti svedoci povratka normalnosti – a normalnost je ono što smo mi (ponavljam, stariji) skoro zaboravili, a mlađi se nisu na nju ni navikli, jer nisu ni živeli u njoj i ne poznaju njene blagodeti – možda nećemo dočekati da vidimo (figurativno) jutarnju vatru sunca, kako se (gledajući sa mog prozora) vidi razgorevanje na izlomljenom horizontu opustele Stare planine.
Normalnost će (sada bez figurativnog) sigurno doći. Onoga dana kada budemo se budili sa nadom. Onoga dana kada budemo svoju decu iz kuće (ali ne u beli svet) ispraćali bez srama i zebnje. Onoga dana kada bez straha i gnušanja pritisnemo dugme na televizoru. Kad blagost prevučemo preko zenica. Onoga dana kada se na jednom mermernom belegu ljudskog života – ma kakav on bio – uz ime jednog Vladimira dopiše i prezime.
Autor je književnik iz Bora
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
