Nerealna očekivanja i skrivanje suštine

Tako je u Srbiji razgovor o prednostima i nedostacima pojedinih tipova vladavine praktično zabranjen apriornim odbacivanjem, uz diskvalifikacije, svake upitanosti i odstupanja od, istraživanja pokazuju, lažnog mejnstrima „demokratija nema alternativu“, kao i od suprotstavljenog stava „ništa bez čvrste ruke“.

Stvari nisu nikada crno-bele, jednostavne, pa ni davanje apsolutne prednosti nekom obliku vladavine.

U naučnim, a još izraženije u novinarsko-publicističkim krugovima u Srbiji postoji veliko neslaganje, pored svega ostalog, i u definisanju karaktera političkog poretka Srbije.

Tako se susrećemo sa ocenama da se radi o cezarizmu, diktaturi, apsolutizmu, stvarnoj autokratiji, partitokratiji, harizmatskoj vlasti, polukonsolidovanoj demokratiji, hibridnom režimu, pa do potpuno oprečnih – da je Srbija dobar primer liberalne demokratije.

Naravno, građane Srbije ove definicije malo zanimaju same po sebi, a istraživači javnog mnjenja, iako dolaze do različitih rezultata, slažu se da je među njima veoma visoka naklonost prema autoritarnoj vlasti (Demostat, CESID, Crta, Beogradski centar za bezbednosnu politiku… ), koja ide do podatka da je čak 80 odsto autoritarno opredeljenih građana Srbije.

Teško je ove podatke objasniti drugačije nego kao posledicu ne samo etnopsiholoških karakteristika stanovništva našeg podneblja, već i nezadovoljstva rezultatima ostvarenim u periodu demokratskog poretka posle 2000.

Nevažno je da li je to nezadovoljstvo ishodovano prevelikim, nerealnim očekivanjima, realnim učinkom ranijih vlasti ili veštom i agresivnom propagandom sadašnje.

U objektivno ne lakim okolnostima, 2014. godine, tadašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić je, po sopstvenim rečima, došao do memoara tvorca Singapura Či Kvan Jua, koji nose naziv „Od trećeg do prvog sveta“.

Kao mnogi državnici, političari, ekonomisti… zainteresovao se za singapurski model upravljanja i razvoja, koji je ovu izrazito nerazvijenu minijaturnu grad-državu siromašnih ribara i nezaposlenih beskućnika (1965. GDP po glavi stanovnika oko 500 USD ), pri tome bez prirodnih resursa i suseda njemu neprijateljskih zemalja, posle samo pedeset godina nezavisnosti, bez promene autoritarne vlasti, postavio na prva mesta u svetu po privrednoj razvijenosti, BDP-u po stanovniku (očekivan u 2021. 64.000 USD ), uslovima poslovanja, globalnoj konkurentnosti, kvalitetu zdravstva, obrazovanja i uspešnosti iskorenjivanja korupcije i kriminala.

Šta svako može da sazna iz ovih memoara i drugih izvora koji govore o singapurskom privrednom čudu, ako već nije znao je ranije?

Da autoritarni režimi, kakvim se opravdano označava singapurski (meka autokratija, autokratija dominantne stranke, politički kapitalizam…) mogu da postignu izuzetne, gotovo nestvarne rezultate privrednog rasta, razvoja i poboljšanja sveukupnog kvaliteta života stanovništva.

Singapur, naravno, nije jedina država koja potvrđuje opštepoznatu istinu da kapitalističkim državama sa demokratskim poretkom (ma šta to danas značilo) nije garantovan ekonomski prosperitet, kao što autoritarne države mogu da budu ekonomski izuzetno uspešne, istovremeno i ne manje socijalno pravedne od brojnih država liberalnog kapitalizma.

Tako je i onaj čije čvrsto političko uverenje prednost daje autoritarnom načinu vladavine pred demokratskim mogao da zaključi da sa pozicije vlasti, kreatora državne politike, od Srbije može da se načini „lider u regionu“ (što nije preterano teško), kao što je Či Kvan Ju Singapur načinio svetskim ekonomskim gigantom (što je već neuporedivo teže ).

Međutim, praksa je nažalost pokazala da srpskim autoritarnim političkim liderima, jednako kao ni većini prethodnih deklarativno demokratskih, nisu prihvatljivi principi dobrog vladanja i upravljanja koji se primenjuju u Singapuru, a bez kojih može biti samo kratkoročnog malog, ograničenog, ali ne dugoročnog spektakularnog uspeha.

Teško je reći da li je to posledica samo značajnih kulturnih razlika i psiholoških osobina naroda iz kojeg potiču. Ti, za njih neprihvatljivi principi dobre vladavine i dobrog upravljanja su sledeći:

– meritokratija: vladavina najboljih – stručnost i radne zasluge kao jedini kriterijum napredovanja u okviru političke elite i javne uprave,

– čista vlast: iskorenjivanje korupcije oštrim zakonima,

– pravna država: nezavisno pravosuđe, vladavina zakona – jednakost svih pred zakonom

– izgradnja institucija,

– dugoročno planiranje razvoja,

– obrazovanje: kvalitet, inovativni modeli i potpuna dostupnost,

– neminovne socijalne razlike svođene na prihvatljivu meru,

– visoka bezbednost građana i države i jačanje sposobnosti i kapaciteta odbrane.

Poštovanje tih principa od strane vlasti, pa i autoritarne, uslov je njene uspešnosti i poverenja, sledstveno i podrške građana, pokazuje singapurski primer. Svakome dobronamernom i objektivnom jasno je da sem jačanja sistema odbrane drugi od navedenih principa nisu našli mesto u praksi sadašnje, a ni jedan od njih u praksi prethodne vlasti. Šta je izlaz iz ćorsokaka, još u javnosti nedovoljno prepoznatog, ako se uzmu u obzir pomenuti rezultati istraživanja javnog mnjenja, ali i potreba zaštite državnih i nacionalnih interesa kao izuzetno važnih elementa odgovorne vladavine? Šta su mogući ishodi dugotrajne srpske drame i posrtanja? Tri ih je – prvi nepovoljan, dva realno neostvariva:

– da se ništa suštinski ne promeni, opstankom postojeće ili promenom vlasti tzv. demokratskom koju bi formirale prethodnom praksom dokazano nedemokratske, nesposobne, korumpirane i državno neodgovorne stranke,

– da sadašnja autoritarna vlast još jednim svojim temeljnim političkim obrtom prihvati primenu pomenutih principa dobre vladavine, prepoznavši ih kao uslov postizanja valjanih dugoročnih rezultata i zadržavanja poverenja građana,

– da, kada se steknu uslovi, na vlast dođu danas opozicione, doskora vladajuće, ali preobraćene, pa time stvarno demokratske, poštene i nacionalno odgovorne stranke.

Čemu se onda nadati? Teško bilo čemu dobrom u kratkom roku. Dakle, samo strpljenju, sazrevanju svesti građana da zaslužuju bolje od onoga što su im političke elite, sa izuzetkom, „darovale“ prethodnih decenija i potrebe da stvari promene prepoznavanjem i odlučnom podrškom onim među danas delujućim ili budućim novim strankama utemeljenim na iskrenoj posvećenosti dobrobiti države i građana.

Dobra vladavina sa dobrim upravljanjem su suština i treba da su jedini cilj. Njegovo ostvarenje ometa propagandno nametanje ideoloških floskula o demokratiji i autokratiji, kao i one „put u EU je put do dobre vladavine“.