(Ne)saradnja privrede i univerziteta

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

S druge strane, ukoliko neko od diplomaca ima sreću da se zaposli, od poslodavca stižu zamerke da uvođenje u posao teorijskih „sveznalica“ traje od šest meseci do godinu dana. Prema njihovom mišljenju uzrok ovakvog stanja je nedovoljna saradnja privrede i univerziteta. Otvaraju se pitanja: zašto poslodavci ne prepoznaju naša teorijska znanja? Gde mi to grešimo? I zašto kreatori ekonomske politike ne potraže spas za izlazak iz ekonomije destrukcije iz redova univerzitetske elite raspoređene na 19 univerziteta?

Možda je to zbog one, poznate, sentence Renea Dekarta, koji kaže: „Teorija je kada se sve zna, a ništa ne hoda, a praksa bez teorije je slepa“ ili je u pitanju opaska Noama Čomskog, koji kaže: „Delotvorno je samo ono znanje koje se može primeniti u praksi“.

Gde mi to grešimo? Rizikujući da budem pogrešno shvaćen, mišljenja sam da je u pitanju svojevrsna „trka“ između sticanja zvanja na uštrb znanja, što ima za rezultat inflaciju diploma na svim nivoima studija. U pitanju je nesklad između realnih potreba društva i inflacije nepotrebnih zanimanja, s jedne, i nepovezanost teorije i prakse, s druge strane.

Bolonjska deklaracija, s jedne, i savremena teorija i progresivna praksa, s druge strane, nas opominju da treba napraviti iskorak iz klasičnih oblika predavanja i vežbi (eks katedra) i studenta „ćutologa“, pasivnog učesnika u nastavnom procesu, podstaći da postane aktivni učesnik u savladavanju tajni ekonomske nauke. Studenta treba osposobiti da kritički razmišlja o onome što mu se predaje, a ne samo da sluša i reprodukuje tuđe mišljenje i stavove. Istina, to nije lak ni jednostavan zadatak. Potrebno je ispuniti niz preduslova. Pored ostalih, ključni je da profesori i saradnici, kao realizatori nastavnog procesa prepoznaju neophodnost interaktivne nastave, tzv. partnerstva između fakulteta i privrede.

Kao što nema uspešnog lekara bez dobro odvežbanih teorijskih znanja u praksi na klinici, tako nema ni prepoznatljivog ekonomiste ako svoja teorijska saznanja ne testira na „poligonu“, u praksi. Stoga je neophodna saradnja univerziteta-fakulteta s privredom. Na taj način privreda Republike Srbije prepoznaće univerzitetske autpute i instrumentalizovati ih u strategiju društveno-ekonomskog oporavka zemlje. S druge strane, smanjiće se jaz između viška visokoobrazovanih kadrova teorijskih „sveznalica“ koje školujemo za tržište rada, i realnih potreba privrede za stručnjacima određenih profila.

U ovom vremenu, koje sociolozi prepoznaju kao kapitalcivilizaciju, gde su materijalne vrednosti potisnule duhovne, naučni radnici ne smeju da zatvore oči i nemo posmatraju dešavanja u visokoobrazovnom sistemu Srbije, uz potpuno uvažavanje njihove nastavno-naučne kompetentnosti. Iako se na prvi pogled stiče utisak da je vlasničko i „bolonjsko“ prestrukturiranje lek za sve probleme visokoobrazovnog sistema u našoj zemlji, u njemu se krije niz nepoznanica i manjkavosti. U prvi plan izbija nedovoljna saradnja univerziteta i privrede, s jedne, i nedovoljna prepoznatljivost univerzitetskih autputa od strane tržišta rada (poslodavaca).

Od profesora i saradnika se očekuje da u saradnji s privredom upoznaju studenta s osnovnim poslovnim, menadžerskim „alatom“. Ukoliko izostane partnerski odnos između fakulteta i privrede, imaćemo ekonomiste koji neće poboljšati konkurentsku prepoznatljivost i poslovne performanse naše privrede.

Analogno medicini, naš ekonomista podsećaće nas na hirurga koji u toku studija nije video hirurški sto dok nije ušao u operacionu salu da operiše.

*Autor je profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Nišu