Nesigurni građani u „sigurnom gradu“

Na ovo staro „uputstvo“ iz „Strategije manipulacije javnošću“ Čomskog svakodnevno podseća naša stvarnost. NJim je mislim objašnjivo sa koliko malo interesovanja se nedavno naša javnost suočila s činjenicom da ne zna skoro ništa o novom sistemu video-nadzora čije instaliranje je započeto u Beogradu. Praktično ništa osim da se radi o po svemu sudeći moćnom sistemu jer ne samo da je reč o ogromnom broju kamera za koje je i nadležni ministar slikovito rekao da će „pokriti svaku ulicu, svaki prolaz i ulaz“, nego i o tzv. inteligentnom sistemu kakav kod nas bar do sada nije primenjivan.

Što nas, i uz benevolentnu pretpostavku da će to obezbediti korisne rezultate u borbi protiv kriminala, suočava, sa neprijatnom, zabrinjavajućom činjenicom da oni koji sistem instaliraju očigledno „nisu raspoloženi“ da daju odgovore koje duguju na dug niz pitanja.

MUP je sve informacije o nabavci, postavljanju i korišćenju 1.000 kamera proglasilo za „tajnu“! Takva, čak i za naše prilike, ekstravagantna „poverljivost“ je apsurd koji je suvišno i komentarisati podjednako kao što je npr. suvišno govoriti o tome da tajnost informacija o lokacijama kamera koje automatski prepoznaju tablice ali lica i o svrsi i načinu obrade snimljenog materijala neminovno izaziva neprijatne asocijacije na mogućnost tajnog praćenja i prepoznavanja ne samo prekršioca zakona nego i drugih lica, npr. političkih protivnika.

Celu stvar je dodatno apsurdnom učinilo to što je isporučilac sistema, za mnoge kontroverzna kineska kompanija Huawei, na svom veb-sajtu objavila studiju našeg „slučaja“ i celokupnoj internet javnosti ponudila mnoštvo informacija koje naše ministarstvo uskratilo našoj javnosti, otvarajući tako, uz ostalo, jedno gotovo smešno pitanje – je li normalno da o video-nadzoru u Beogradu kineski građani znaju više nego Beograđani?

I jedno ni malo smešno – da li su lični podaci naših građana dostupni, i u koje svrhe, kineskoj, stranoj kompaniji? To što je ubrzo, očito na molbu nekog iz Srbije, Huawei uklonila pomenutu studiju sa svog sajta nije nikakav odgovor na to pitanje i nije nimalo umirujuće. Isto to važi i za valjda jedinu eksplicitnu informaciju iz MUP-a – projekat „Siguran grad“ je samo prva faza, posle će pokriti celu zemlju.

Kako inteligentni video-nadzor predstavlja jedan od potencijalno najinvazivnijih prodora u privatnost građana i veoma je podložan teškim zloupotrebama, a kako isto, ili još više, važi i za obradu biometrijskih podataka, takve ambicije, hoćeš nećeš, trebalo bi da podsete na situaciju sa našim famoznim „nacionalnim registrom DNK“, podjednako nedopustivo (ne)ozbiljnu.

Nedavno se napunila godina od kako je stupio na snagu Zakon o nacionalnom DNK registru koji sam još u vreme usvajanja, zajedno sa celom stručnom javnošću kritikovao, pokušavajući bezuspešno da ga učinim boljim.

Delio sam sa stručnom javnošću i dileme u vezi s tim da li je umesto da bude lociran u MUP bilo bolje da Registar funkcioniše kao samostalan, pod nezavisnom kontrolom a da policiji obezbeđuje sve potrebne usluge i, pogotovo, rezerve u vezi sa nedopustivo površnim načinom na koji je zakon „uređivao“ važna pitanja.

I ubrzo po usvajanju zakona, tada kao poverenik za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti, podneo sam Ustavnom sudu predlog za ocenu njegove ustavnosti. Neposredan, formalan povod bilo je to što je direktno suprotno izričitoj odredbi člana 42 Ustava, po kojoj se „obrada podataka o ličnosti uređuje zakonom“, novi zakon (čl. 10) propisao da će se „način vođenja registra i bliži uslovi za razmenu i prenošenje podataka iz registra“ urediti podzakonskim aktom Vlade.

Ali razloga za obraćanje Ustavnom sudu je bilo još, pa sam predložio sudu da posebnim mišljenjem skrene skupštini pažnju da nije uredila niz važnih pitanja i da je neophodno da ih uredi.

Ustavni sud povodom predloga „ćuti“. I Vlada „ćuti“. Ona čak, iako je zakonski rok koji je sama odredila (godina od stupanja na snagu zakona) istekao, nije donela ni fabulozni podzakonski akt!

Sada imamo zakon, kakav, niko, bar u uređenim državama, nema. Za razliku od nas, nigde se upis podataka u DNK registar ne vrši a da se ne uredi različit tretman podataka osumnjičenih, okrivljenih i osuđenih lica i da se, čak i kod osuđenih ne pravi razlika s obzirom na vrstu i težinu izvršenog krivičnog dela; nigde se ne vrši unos i obrada podataka maloletnika i žrtava pod istim uslovima kao i osuđenih kriminalaca. Nigde, osim izuzetno, rokovi čuvanja podataka ne mogu biti neograničeni.

Nemamo informacije o tome koliko od „svih DNK laboratorija na teritoriji Srbije“ je već predalo MUP-u i kako. Da li samo podatke obrađivane povodom krivičnih postupaka ili i drugih?

Imamo, „informacije“, iz samog teksta zakona, da pristup tim podacima imaju „samo ovlašćena lica MUP-a“ i oni „uz propisane mere zaštite“ i uz obavezu da „svaki pristup evidentiraju u posebnoj evidenciji. „Ali vrednost tih „informacija“ čini krajnje relativnom to što nad svim tim merama, statusima i obavezama, dakle nad samim sobom, oni i „vrše nadzor“.

Nemamo ni informacije o tome da li se, kako, pod kojim uslovima podaci naših građana stavljaju na raspolaganje stranim subjektima, pa ni pouzdan odgovor na pitanje – da li se to radi, onako kako bi jedino smelo, na osnovu u parlamentu ratifikovanih međunarodnih ugovora. Ili i nekako drugačije?

Manje više sve to što „imamo“ ili „nemamo“ trebalo bi, moralo, da bude upravo obrnuto. I ako ne bude, još nešto ćemo imati, izvesno – velike probleme sa ostvarivanjem, zaštitom i zloupotrebama prava građana u izuzetno delikatnoj oblasti, sa teško otklonjivim posledicama.

* Autor je advokat