Neslane šale za lokalni govor

Slab sam ja televizijski čovek, retko sam na kanalima.

Očekivalo bi se da na „javnom servisu“ korektnost u svim oblastima bude ispoštovana uvek i u svakom pogledu.

Međutim, ne jednom, ne izuzetno, već po pravilu kada u kvizu (ili nekoj drugoj emisiji) učestvuje neko sa juga Srbije ne može da prođe bez voditeljskog iživljavanja nad tim ljudima koje se svodi na neslane šale na račun tamošnjeg lokalnog govora (dijalekta) koji se kako znamo razlikuje od književnog srpskog jezika kojim se govori u središnjoj i zapadnoj Srbiji kao i u Vojvodini.

To već postaje do te mere odvratno da bar mene odbija da više ikada pogledam takve emisije.

Pitam se kome treba takva nekorektnost, ja bih je čak nazvao i političkom jer ona doliva ulje na vatru mogućim regionalnim netrpeljivostima i stvara razdor unutar istog naroda.

Pa ako je nekulturno i politički nekorektno da se prave bilo kakve šale na račun nečijeg etničkog, verskog i rasnog porekla, a u novije vreme i na račun seksualnog opredeljenja – onda to isto treba da važi i za ljude koji su iz krajeva gde se (nažalost) u svakodnevnom govoru ne neguje standardni književni jezik.

Da li je mesto nečijeg prebivališta ili rođenja razlog da se nekoga dočekuje „duhovitostima“ kojima  se uspešno ili ne podražava lokalni govor i ispituje „a kako vi tamo kažete“?!

To nije stvar samo javnog diskursa i nije novija pojava.

Kada neko iz krajeva Srbije gde se govorni jezik mnogo razlikuje od standardnog dođe u kraj gde se govori književnim jezikom, taj može da u startu očekuje podsmevanje i neslane šale, odmah ga gledaju sa visine iako ta osoba možda ni u svojoj sredini ne govori tako.

Mislim da takvo ponašanje treba javno označiti kao nekulturu i opasnost koja stvara zlu krv unutar istog naroda.

Ne interesuje me da li je tako i u drugim zemljama.

Negde jeste a negde nije.

Ponegde je sasvim uobičajeno da se i u Skupštini i na televiziji govori svojim lokalnim govorom koji je mnogo drugačiji i nerazumljiviji od tamošnjih standarda nego što je to slučaj kod nas.

Gde nam je sad nacionalizam u svom najpozitivnijem smislu, onako kako je izvorno zamišljen: kao sredstvo za objedinjavanje i prevazilaženje partikularnih razlika i stvaranje zajednice?

Gde nam je sad hrišćanstvo kao ideja zajedništva za sve ljude, čak i za one koji nisu hrišćani?

Nemojmo se onda čuditi ako se budu pojavili politikanti koji će vešto iskoristiti sve ovo plus ekonomsku zaostalost tih krajeva.

Autor je književnik i publicista