„Nešto opasno nije u redu sa tvojom državom“

Radila sam za novootvorenu grčku firmu. Šef me je zamolio da mu pomognem oko registracije auta. Pretpostavila sam da mu je potrebna administrativna pomoć, najdalje – logistika oko snalaženja po gradu. Otišli smo u SUP za strance, nisam bila u pravu. Bila mu je potrebna pomoć oko sporazumevanja jer baš niko u Odeljenju za strance (!) nije ni minimalno govorio engleski jezik.

Tamo je sedelo barem pet službenica, prevrtale su neke papire i ozbiljne, uparađene, išle iz kancelarije u kancelariju, javljale se na telefone i „radile“ neke poslove. U hodniku su bili razni stranci čiji su se zahtevi obrađivali. Nakon što smo uspešno obavili administrativni deo registracije automobila za strance, uputili smo se peške nazad do kancelarije.

Na prvoj trafici pored stanice u Savskoj, prekinuvši naš razgovor koji se svodio na moje iznenađenje što niko ne govori engleski – šef je, nerazmišljajući, na prvom kiosku na engleskom zatražio cigarete, vodu i žvake. Radnica na kiosku mu je na savršenom engleskom postavila pitanja oko brendova žvaka, da li hoće hladnu vodu ili sa police i da li hoće regularne ili 100s cigarete. Jednako spontano moj šef joj je odgovorio, ona se uljudno nasmejala, dala mu robu, rekla iznos i vratila kusur. Oboje smo zastali i upiljili se u nju. Zašto ona ne radi u SUP-u u Odeljenju za strance, već na kiosku pored?!

„Nešto opasno nije u redu sa tvojom državom“, rekao je moj šef.

To što nije bilo u redu tada, sada je na putu da se legalizuje, makar u vojsi Srbije jer je postalo isuviše očigledna i ustaljena praksa. Odomaćilo se do te mere da je pravo pitanje jedino to zbog čega nije legalno. Nejednakost u šansama se, opravdano, smatra jednim od uzroka siromaštva i rizika od siromšatva. Naše životne šanse sada su vezane za postignuća naših roditelja i dedova. Ukoliko su vaši preci pre 50 godina bili na „pogrešnoj“ strani, svi su izgledi da ni vi nećete imati mnogo šansi, ali ni vaša deca.

Deca lekara postaju lekari, deca vojnih lica vojna lica, deca profesora profesori, deca policajaca policajci, deca advokata i sudija advokati i sudije, deca poljoprivrednika poljoprivrednici, a „ničija“ deca postaju „ničiji“ ljudi. U toj kastinskoj podeli rada ne samo što gotovo da nema mesta za pripadnike drugih kasti, već se odavno više ne vodi računa ni o kvalifikacijama pripadnika kasti. Nije neophodno ni da završite medicinski fakultet da biste bili lekar, dovoljno je da je to bio jedan od vaših roditelja.

O privilegovanom položaju studenata medicine čiji su roditelji lekari već se pisalo, ali bi se jednaki rezultati dobili istraživanjem bilo koje druge profesije. Za mnoge druge, slabije licencirane profesije – postoje brojni načini da se kroz mrežu privatnih fakulteta omogući brže, jače, bolje sticanje kvalifikacija koje omogućavaju odgovarajuće poslove i karijere. Napuštanje državnog kapitalizma umesto tranzicije ka slobodnom tržištu i privatnom vlasništvu, tranzitiralo je u skriveni državni kapitalizam u kome deca direktora i rukovodilaca iz prethodnog perioda postaju „uspešni“ biznismeni i poslovni ljudi.

Sve ovo za nas su odavno „opšta mesta“. Nije, međutim, opšte mesto i analiza posledica ovakvog stanja. Pored siromaštva, jer oni iz siromašnih kasti su osuđeni na siromaštvo ma kakve talente i sklonosti imali, posledica ovakve kastinske zacementiranosti je zaustavljanje razvoja (štagod pod tim da podrazumevamo). Ne samo talentovani i kreativni, već i vredni ljudi će, ukoliko ne pripadaju odgovarajućoj kasti, bežati iz takvog okruženja u potrazi za sredinom sa više šansi.

Tako neko ko je ovde jedva sastavljao kraj s krajem, radeći, recimo, na kiosku u bilo kojoj državi Zapadne Evrope istom količnom rada omogućava sebi više šansi i bolji standard, a u slušaju da je taj neko spreman da uloži i poseban napor u dodatno usavršavanje – omogućava sebi karijeru u poljima na kojima je u sopstvenoj zemlji mogao samo da mašta. Na taj način razvijeni, a sada na putu legalizacije, kastinski mehanizam distorzira motivaciju pojedinaca i kroz negativnu selekciju samouništava dostignuti civilizacijski nivo.

U Srbiji, sa višedecenijskim jednopartijskim iskustvom, postoji još jedan paralelni fenomen. Kojoj god kasti da pripadate, pripadnost Partiji može da vam omogući oprost kastinskog porekla, društvenu promociju i uspeh. „Ničiji“ ljudi iz svih krajeva Srbije tako jurišaju na Partiju i svesni da im je to možda jedina šansa – spremni su i nasiljem da brane svoje pravo na nju. Okićeni takođe sumnjivim diplomama ili bez njih – partijski kadrovi tako postaju visoki državni funkcioneri i zaobilaze svoju kastinsku sudbinu, kreirajući sami svoj šanse. Neretko se radi o kombinacji ova dva faktora – pa su i u tom svetu uspešniji oni čije poreklo im, uz partijsku pripadnost, omogućava uspeh.

Ovo stvara svojevrsni društveni paradoks – broj stanovnika je u stalnom padu (iz prirodnih i mehaničkih razloga, pada nataliteta i emigracije) ali istovremeno je stalno prisutan „višak“ stanovništva. Srbija se istovremeno „bori“ protiv pada nataliteta i sa ogromnom stopom nezaposlenosti i emigracije. To je jasan pokazatelj kastinskog sistema iz kog oni koji nisu spremni da čekaju iduću reinkarnaciju u kojoj će se, ako u ovoj budu dobri, roditi u boljoj kasti sa više životnih šansi – odlaze jer ne prihvataju svoju kastinsku sudbinu.

Strahujem da je situaciju nemoguće promeniti bilo kakvim izborima. Kastinski sistemi ne padaju na taj način. Oni ne nestaju ni okupacijom ni bilo kakvom stranom intervencijom, što možemo da vidimo na primeru Indije i njihove kolonijalne prošlosti. Naprotiv, kolonizatoru je upravo kastinski sistem odgovarao.

Kastinski sistemi se urušavaju kad veći deo društva tako odluči, ali najpre kad oni iz privilegovanih kasti odluče tako, kad određen broj njih vidi u takvoj promeni i deo svojih interesa. Dokle god postoji opravdan strah zaposlenih recimo u SUP-u za strance da će umesto u udobnoj kancelariji i kolektivu, završiti na kiosku pored radeći na crno ili za minimalac – situacija se neće promeniti. Do tad umnožavanje birokratije i izmišljanje radnih mesta, neracionalno trošenje novca poreskih obveznika ostajaće netaknuto, ko god bio vršilac vlasti.

Zapravo, to omogućava koaliciju kastinskog i partijskog sistema. Jednima se tako garantuje to da će njihova deca, deca iz privilegovanih kasti, imati životne šanse rezervisane za tu kastu dok će određeni napredovati kroz partijsku pripadnost. Pakt o nenapadanju slama se preko leđa „ničijih“ ljudi i njihove dece koji u takvom sistemu nužno predstavljaju samo višak stanovništva, koristan do one mere u kojoj postoji imovina i poreska obaveza neophodna za izdržavanje takvog sistema.

U suprotnom, za takve u ovom društvu ne postoji mesto.

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS