Nestručnost, aljkavost ili namera vlasti

Prošle godine već raspisan konkurs za novi ciklus naučnih projekata Vlada Srbije je ekspresno poništila, koristeći to kao jedan od razloga za smenu tadašnjeg ministra Srđana Verbića. Uredbom Vlade projektni ciklus je produžen, kao što je i ranije bio produžavan. Zakonska dokumenta doneta prilikom raspisivanja kasnije poništenog projekta izazvala su burne reakcije u stručnoj javnosti. Da podsetimo, pitanje finansiranja nije rešeno (donošenje Akta o finansiranju bilo je protivno zakonima i procedurama), Pravilnik o vrednovanju rezultata stigao je i do Ustavnog suda zbog diskriminacije i retroaktivne primene. Ministarstvo pre raspisivanja konkursa za nove projekte nije čak utvrdilo ni spisak, ni broj postojećih naučnika koji primaju plate i honorare iz budžeta Srbije. Iako svaki istraživač jednom godišnje podnosi izveštaj o svom radu resornom ministarstvu, ti rezultati nisu vidljivi, nisu transparentni, niti javno dostupni. Strateški dokumenti predstavljaju prepise sličnih dokumenata iz drugih zemalja, petogodišnja strategija koja bi se imala primeniti do 2020. nema utvrđen akcioni plan, vrlo je uopštena i ne nudi rešenja problema nauke u Srbiji.

Sredinom marta uz pompezne najave pomoćnika ministra dr Nikole Tanića (koji je bio pomoćnik za nauku i Srđanu Verbiću) usvojene su izmene problematičnog pravilnika o zvanjima, koje predstavljaju, slikovito rečeno, samo kozmetičke promene prethodnog dokumenta. Ono što je sporno u pravilnicima, a uostalom i u srpskoj nauci u celini jeste sledeće, kao prvo – naučni rezultati ne mogu se meriti kvantitativnom metodom, pukim brojanjem, posebno u društvenim i humanističkim naukama. To dovodi do inflacije radova u svim disciplinama. Ne mogu jedino radovi objavljeni u stranim časopisima i rangirani na pojedinim inostranim listama biti vredni i predstavljati naučni doprinos. Naučnici ne mogu napredovati ispunjavajući uslove koji su doneti nakon njihovih ostvarenih rezultata retroaktivno. Zakoni i pravilnici ne smeju se donositi pod velom tajne i bez konsultacija sa stručnjacima iz naučnih instituta, univerziteta, SANU. Javne rasprave ne mogu više biti samo puko zadovoljenje forme.

Drugo, nauka i privreda jesu i moraju biti povezane, ali ne svaka nauka i ne u svakom smislu. Dugoročno gledano, svaka nauka je nužno isplativa, pa i humanističke nauke. Jer, recimo, nema razvijenog i ekonomski prosperitetnog društva koje nema razvijen jezik i jezičku kulturu. Nema jake države bez jakih nacionalnih disciplina – istorije, jezika, književnosti, muzike i tako dalje. Zašto, recimo, rezultati psiholoških, socioloških i drugih istraživanja ne budu primenjeni u reformama našeg društva, u reformi obrazovanja, na primer? Zašto strane firme i agencije reformišu srpsko društvo? Zašto osim odliva mozgova imamo i konstanti odliv para u tuđe džepove?

Nije novac, odnosno nedostatak novca jedini problem za nauku. Problem je što je uspešnost na konkursu za projekte i za naučnike stopostotna, jer se time problemi koji se tiču finansiranja i razlikovanje rada i nerada, kvaliteta i nekvaliteta, guraju pod tepih. Problemi su to što se naučno vrednuju rukovodeće pozicije u Ministarstvu, jer to otvara prostor za burazerske odnose u nauci i partokratiju. Problem je to što se vrednuje boravak i usavršavanje u inostranstvu, to i jeste za hvalu, ali ne na taj način da se posle dva meseca naučnik skida s projekta, ne dobija platu, nema zdravstvenu zaštitu, prekida se staž i sl. Problem je to što se kao korak za razvoj nauke nude subvencije fakultetima i institutima koji „zarađuju novac i zapošljavaju“, dok se nauke koje se bave čovekom i društvom, kulturom i umetnošću, zanemaruju i gase. Gašenjem ovih oblasti neće biti velike uštede u državnoj kasi, a šteta će biti nemerljiva. S pravom se onda postavlja pitanje – da li možda sistemsko urušavanje nauke u Srbiji nije proizvod nestručnosti i aljkavosti, već rezultat svesne namere da nam društvo (p)ostane neobrazovano, nekulturno i siromašno duhom? A na osnovu afere oko spajanja SKC-a i Doma kulture „Stari grad“, od čega se, izgleda, zasad odustalo, već se u javnosti postavlja pitanje nije li neko bacio oko na atraktivne lokacije društveno-humanističkih instituta u Beogradu.

Autorka je predsednica resornog odbora za obrazovanje Demokratske stranke