Netransparentan izbor tužilaca olakšava zataškavanje afera

Zamenici su (uglavnom) mladi ljudi koji po prvi put dolaze u priliku da primenjuju pravo. Iako zamenici, njihova funkcija je ponekad važnija od funkcije samog javnog tužioca. Naime, zamenici vode predmete i istragu, a državni tužioci, da tako kažemo, dolaze na gotovo i potpisuju optužnice. Zamenici, dakle, obavljaju najveći deo posla i mogu značajno da utiču na tok istrage. To tu funkciju čini nenormalno važnom u pravnom sistemu.

Kako se biraju zamenici? Postoje zakonski kriterijumi koji naglasak stavljaju na „stručnost i osposobljenost kandidata“. Stručnost se utvrđuje na ispitu koji organizuje Državno veće tužilaca (nadalje: DVT) koje, kao nezavisno telo, ima mandat da predlaže zamenike Skupštini. Ako je, međutim, neko završio Pravosudnu akademiju, on ne mora da polaže ispit, već mu se kao osnov za procenu stručnosti uzima ocena sa Pravosudne akademije. Tako kaže Zakon o javnom tužilaštvu (čl. 77a i 82).

Ovo je sve ponovljeno u Akcionom planu pridruživanje Evropskoj uniji (za glavu 23) koji praktično kaže isto to: za biranje zamenika tužilaca relevantna je Pravosudna akademija (tačka 1.3.1.3).

Međutim, krajem 2016. godine, DVT donelo je novi Pravilnik o izboru sudija u kome na potpuno nov način utvrđuje proceduru za izbor zamenika javnih tužilaca, uvodeći dodatne kriterijume koje zakon ne predviđa. Maksimalna ocena koja se može dobiti na ispitu ili doneti sa Pravosudne akademije iznosi 5. Ali se ta ocena prema novom Pravilniku tretira samo kao uslov za „prethodno rangiranje“ (čl. 17). Kada se utvrdi prethodno rangiranje, onda komisija DVT organizuje poseban usmeni razgovor sa svim kandidatima, ocenjuje ih ocenom od 1-3 (čl. 18), pa onda to sabira sa ocenom sa prethodnog rangiranja. Te dve ocene ocena (maksimalno 8) čine osnov za konačno rangiranje.
Ovakav način vrednovanja sada menja situaciju, jer uvodi nove kriterijume i daje veliku diskrecionu moć u ruke DVT.

U tom usmenom razgovoru ocenjuje se „veština komunikacije, umešnost obrazlaganja pravnih stavova, poznavanje Zakona o javnom tužilaštvu, Pravilnika o upravi u javnim tužilaštvima i Etičkog kodeksa javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca.“

Ali zar sve ovo nije već dokazano tokom osnovnih studija, na ispitu koji organizuje DVT ili na Pravosudnoj akademiji? Zbog čega uopšte postoji ispit ili ocena sa Pravosudne akademije ako se sada stručnost i osposobljenost kandidata ponovo testiraju na usmenom razgovoru, koji značajno utiče na konačnu ocenu?

To nije sve. Omogućujući DVT veliku diskrecionu moć prilikom konačnog rangiranja, nova procedura može da posluži kao sredstvo nivelisanja prethodnih ocena. Neko ko je imao nisku prosečnu ocenu sa studija i sa Pravosudne akademije, sada može da sve to popravi na ispitu i usmenom razgovoru, koje organizuje DVT. Ako dobije visoku ocenu na ispitu (5), a onda dobije visoku ocenu na usmenom razgovoru (3), sa ukupnom ocenom 8, ta kandidatkinja ima maksimalan broj poena, kao i kandidatkinja koja je na Pravosudnoj akademiji imala ocenu 5.

Da uvođenje usmenog razgovora zaista služi kako bi se uvećala diskrecija DVT pokazuje i sam predlog za izbor zamenika, koji je DVT uputilo Skupštini. Predlog je netransparentan. Kako je komisija DVT ocenjivala kandidate na usmenom razgovoru ocenama od 1-3? Postoji li bilo kakav pisani trag o tome? Možemo li da vidimo zapisnike sa razgovora, koje je sačinila komisija? Gde je rang-lista kandidata? Želimo da znamo ne samo ko je predložen, već i kako su prošli oni koji nisu predloženi. Kada je morala da bira između više kandidata koji imaju ocenu 8, kako je komisija zaključila koga će izabrati od to njih? Recimo, za beogradsko tužilaštvo je bilo 25 kandidata sa maksimalnom ocenom (8), a onda je DVT suzilo ovaj izbor na šest predloženih kandidata. Kako?
DVT ne samo da nije javnosti predstavio sve ove detalje, već je od javnosti pokušao da sakrije prosečne ocene sa studija svih predloženih kandidata i to pravdao stavom da je to „zadiranje u lične detalje kandidata.“ Ovo je jedno nerazumevanje prirode funkcije koje ti kandidati treba da obavljaju. Ko se želi da bude državni funkcioner mora da se odrekne jednog dela svog privatnog života, kao što su lični prihodi, vlasništvo u preduzećima, prosečna ocena sa studija. DVT treba da se odrekne diskrecije u odlučivanju. I da javnosti pokaže rang-liste.

Državni tužioci su važna institucija za ceo pravosudni sistem jedne države. Ako se biraju u ovako netransparentnom postupku, kasnije lakše okreću glavu od stvari koje zaslužuju njihovu punu pažnju, kao što su afere „Savamala“ ili „Helikopter.“ Time stvaramo temelje za nefunkcionalan pravni sistem koji će se sutra teško odbraniti od korupcije.

Autor je poslanik DJB u Skupštini Srbije