Neukoričena vlast

U dvadesetak hiljada naslova, najbrojnija je beletristika, pa istorija, monografije, (auto)biografije i, tek na kraju, ideološka dela: od Mein Kampf (Hitler), do Quotations from Chairman Mao Tse-tung; od India of my dreams (Gandi), do Social and foreign affairs in Iraq (Sadam)…

Nije pisanje knjiga (u najvećem ideoloških) bila samo praksa vođa velikih: Lenjin je, valjda, najproduktivniji, a Hitler najdirektniji; Musolinijevo pisanje se nije završilo samo novelom Kardinalova ljubavnica – Čerčil je 1953. čak dobio Nobelovu nagradu za književnost.

U mojoj biblioteci ima desetina knjiga (kupljenih na buvljaku budzašto) koje je ispisao naš do skora najveći sin, Tito; što svojom, što tuđim rukama koje su njegov lik i delo vajale bolje od Augustinčića u Jajcu; za njim je vodeći ideolog Kardelj, pa brojna vojska – počev od Đilasa (ne ovog koji je „ukrao 619 miliona“), Tempa, … Skoro da nema aparatčika iz onog doba da nije napisao neku knjigu, ideološki nas poučio i usmerio. Ideološku knjigu Godine raspleta napisao je i Milošević, a i njegov neuspešni oponent (ko ga se seća) Dragiša Pavlović; pisali su i zlosrećni Ivan Stambolić i Zoran Đinđić.

Pisao je i Vojislav Koštunica: od Stranačkog pluralizma ili monizma, do Odbrane Kosova, ali niko nije napisao više knjiga od rodonačelnika današnjice, Vojislava Šešelja: do jutros, ako se ne varam, 182 naslova, među kojima su „bestseleri“ Srpski Baron Minhauzen Aleksandar Vučić, Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić, Portparol Lopovske stranke Aleksandar Vučić, Pohlepni vepar iz Bajčetine Tomislav Nikolić, Nato picajzla Jelena Milić,….

Sve te knjige ideoloških vođa, kao putevi izgledne realnosti ili čiste utopije, ostajale su iza njih, kao trag puta za kojim bi se u budućnosti mogao neko i povesti u nameri da njima (tim putevima) dalje stigne od prethodnika.
Samo Ovo, što nas je nakon svega snašlo, od sveg istorijskog zla (čini se) veće, još ne „šilji pero“, i tako ostaje (i možda će ostati) kao jedini mesija koji nigde nije zapisao svoje osnovne ideološke postulate, svoje vizije po kojima bi se upravljala pokolenja.

Ili nema vremena – ne stiže da jede i spava, u ponoć se iz Minhena vrati (najpre se nećkalo da ide, kao i za Tiranu, dok nije čulo da samo za njega u hotelu ima mesta), osvane na Prokopu da zahvali malom što ga snima, u podne odleti kod braće Arapa da (uz savete Žeksa) pazari dronove-kamikaze jer je dizanje Migova na one Ološa Kurtija skupo – ili zato što nema nikakvu ideologiju i što se (više puta sam u skromnim pisanijama naglasio) njegova spoljašnja politika zasniva na neuračunljivom tumaranju, a unutrašnja na besomučnoj propagandi, pri čemu se koriste i potezi poput upisa u školu za košarkaške trenere.

Nekim drugim porivima, on vodi tu nehomogenu, neuračunljivu i nemisleću skupinu, ciljano stvorenu kao stranka, koja više simboliše sektu, sastavljenu od koloritnih jedinki čije je obrazovanje kupljeno, a IQ dostiže do vrednosti najviših letnjih temperatura, ali zato spremnih da bespogovorno kidišu na najmanji mig.

Čak i da se nađe neko dovoljno pismen (Lale Pavlović?) i priredi nekakvu knjigu govora – koji i nisu govori već svakodnevna neutemeljena i neosmišljena „obraćanja naciji“ – to bi predstavljalo samo skup besmislenih tirada ispod nivoa proročanstava monaha Gavrila, gde bi svako sledeće bilo negacija prethodnog: Neću da se kandidujem, Ne dam Valač i Gazivode, Neću u Tiranu, Neću Minhen, Ne dam Kosovo,… da ne pominjemo sejanje netačnih podataka o rastu i mestu na listi uspešnih, gde smo u rangu Mladosti GT, samo što oni umeju da slome i vicešampiona, a mi ne.

Ne pamti naša istorija da je neko kao Ovo izazivao toliki odijum, čak ni onaj kralj, pod kojim su, u besu, testerisali daske na čučavcu, da ga tako udave. Ne pamte pokolenja toliko tuče u zdravu pamet, takva poniženja i ruganja svemu ljudskom i normalnom.

Svaka je pora našeg društva metastatično zahvaćena: ne samo politika, privredne grane i nauka – umetnost (na koju bi se, ponovo, u najvećem, mogao primeniti termin iz sedamdesetih, kao sa ploča legendarne preteče Mice Trofrtaljke „šund, podleže posebnom porezu na promet“); sport u kome opet potežu abolicioniranog fudbalskog maga i TV – od Čika Joce, preko kombinezoniranog razvikanog pandana Jovane Jeremić na RTS-u (Kristina, beše li), do Šarenog prezentera neinventivnih Lidlovih reklama, jednako iritantnih kao poruke koje Ovo šalje.

Sa Kosovom ili bez njega (što je sada već samo u rukama sudbine), ova je zemlja skršena i razrušena do kraja. Kao stravične turske i sirijske slike, sa kojih ne odzvanjaju vapaji (kao što se i ne čuju naše zvanične institucije, zatrpane strašnim potresom; ne znamo da li ćute u strahu ili pomirljivosti).

A teško je, zaista teško razumeti inertnost mislećeg dela mase (elite, ako je još elitistična) svesnog neumitne propasti – kao sindrom žrtve koja otupljeno i mirno čeka zrno koje će joj pokidati tkivo, a život iz nje iscuriti mlazom krvi, ili će joj tvrdi konopac zauvek prekratiti dah (Sadam i Čaušesku su vikali na svoje dželate, a Gadafi pitao: „Koji je tvoj problem?“) ili na bilo koji drugi način izvesti iz sveta živih: otrov u venu, hiljade volti u telo.

Naše duboko podeljeno i rascepljeno društvo ponaša se kao bimetal (učio sam elektrotehniku, i to je moj zvanični životni poziv, kojim sam se najmanje bavio), kao spoj dva raznorodna metala, koji se, zagrevani, ponašaju neujednačeno u zavisnosti od toga ko u situaciji prevlada, ko pre „pukne“, uključuju i isključuju neki proces.

Bimetali su najčešće deo nekakvog relea, sklopke ili prekidača, i bojim se da će uskoro u nama, tako podeljenim, a slepljenim jedni uz druge, uskoro nešto kvrcnuti, i da ćemo konačno uroniti u mrak, u kome je opstanak nemoguć.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.