Neuverljivi povodi za primenu koncepta totalne odbrane

To bi trebalo da znači da će, deset godina od usvajanja važeće Strategije, država i građani dobiti novi „krovni“ strateški okvir za izradu ostalih strategija, zakona i javnih politika, u različitim oblastima društvenog života. S obzirom da je javna rasprava obesmišljena, osnovno pitanje koje se nameće uoči predstojeće skupštinske procedure jeste – da li je predloženi sadržaj svrsishodan?

Već na prvo čitanje, uočljiv je visok nivo opštosti i neusaglašenosti u opisu „strategijskog okruženja“ koji, u pojedinim delovima, odudara od faktičkog stanja i aktuelnih okolnosti.

To je razlog što se, sa bezbednosnog aspekta, ne mogu sagledati „značajne promene“ u okruženju, zbog kojih Srbija „prilagođava“ politiku tim promenama, kako bi štitila svoje interese. Nesumnjivo, širok je spektar ozbiljnih i visokorizičnih bezbednosnih izazova – od ekstremnih klimatskih promena i ekoloških katastrofa, preko „obojenih revolucija“, terorističkih aktivnosti, migracija, organizovanog i visoko tehnološkog kriminala… do energetske zavisnosti.

Pri tom, protivnik može biti priroda, verski fundamentalist, kompjuterski haker ili ugledni član društva. Može se ispostaviti da je neprijatelj i neko iz bezbednosnog sistema. Za asimetrične opasnosti ne postoje granice. To je, svakako, trebao biti razlog za formulacije koje bi naznačile primarne, tj. najuticajnije bezbednosne pretnje, jer se bezbednosne institucije i državni organi suočavaju sa činjenicom da informacija više nije privilegija, već obaveza i da ne postoje jednostavni odgovori, niti jedinstven recept za zaštitu nacionalnih interesa.

Ostaje nejasno zašto se, u sklopu globalne analize, a ne posebno, razmatra bezbednost Srbije. I taj deo je opterećen nepreciznim navodima iz kojih se ne uočava, na primer, efekat neadekvatnih antimigracionih mera EU i izostanka potrebnog nivoa kooperativnog pristupa rešavanju tog problema.

Nema pomena da pojedini politički lideri podstiču opasnost od izbijanja etničkih sukoba na severu KiM, jugu Srbije i u Raškoj oblasti, da je region Balkana, uključujući pomenute teritorije, jedan od poligona za regrutovanje džihadista i da je, na svim mapama ISIS-a, ovaj prostor deo globalnog kalifata. Upitno je i „amortizovanje“ uticaja zastarelosti termo kapaciteta, nedovoljne iskorišćenosti obnovljivih izvora energije i ugrožene sigurnosti u snabdevanju nafte i gasa na energetsku bezbednost.

Predlagač Strategije nije našao za shodno da među definisane izazove, rizike i pretnje bezbednosti uvrsti nekontrolisani promet, nelegalno posedovanje i zloupotrebu streljačkog i lakog oružja koji doprinose nesigurnosti građana i narušavanju opšte bezbednosti društva, u celini.

Tim pre što je nedozvoljena upotreba vatrenog oružja povezana sa nasiljem, kriminalnim aktivnostima, ali i organizovanim kriminalom i terorizmom. Zanemareni rizici po stabilnost i bezbednost zemlje su i neravnomerni privredni razvoj, kao i neodrživo trošenje prirodnih resursa. Nedovoljno je konkretizovan rizik od visokotehnološkog kriminala i ugrožavanja informacionih i telekomunikacionih sistema, imajući u vidu tendenciju povećanog korišćenja informaciono-komunikacionih tehnologija, interneta i globalnih mreža i da je sada to jedan od primarnih izazova za bezbednosne institucije i druge subjekte odbrane.

Pored ekspanzije kriminala u eri globalizacije, ozbiljnu pretnju za ekonomsku i opštu bezbednost Srbije predstavlja korupcija, koja je u predlogu dokumenta svrstana pod „druge izazove, rizike i pretnje“ (?) koji mogu ispoljiti uticaj na bezbednost zemlje. Realnost je da ona, u sprezi sa organizovanim kriminalom, dodatno otežava situaciju institucijama, koje nemaju kapacitete da ovaj problem reše ili, barem, umanje posledice štetnih efekata. S obzirom da ova društvena anomalija potkopava ekonomiju, demokratiju i vladavinu prava, da ukazuje na slabost države i urušava poverenje javnosti u državne organe, zavređuje razradu.

Kako god, navedeni izazovi, rizici i pretnje nisu uverljiv povod za uvođenje i primenu koncepta totalne odbrane. Za javnost ostaje nejasno šta on, zapravo, podrazumeva i šta se, čime, na koji način i po koju cenu brani.

Predloženi dokument ne obuhvata savez(e), kao oblik saradnje među državama, premda Zakon o odbrani Republike Srbije propisuje mogućnost odbrane i u saradnji sa drugim državama i međunarodnim bezbednosnim organizacijama. Zanemaren je i posrednički najam (outsourcing) bezbednosnih službi, odnosno vaninstitucionalnih snaga bezbednosti čija delatnost obuhvata fizičko-tehničku zaštitu pojedinaca, objekata i drugih materijalnih dobara (ne obuhvaćenih zaštitom nadležnih državnih organa), iako se zna da privatni sektor bezbednosti, usled normativne neuređenosti, nedostatka delotvornog nadzora, sukoba interesa i drugih propusta koji ometaju delotvorno uređenje, može predstavljati potencijalni rizik po unutrašnju bezbednost, pogotovu što se tom delatnošću bave i multinacionalne kompanije.

U nedostatku normativnog okvira sistema nacionalne bezbednosti, poseban osvrt zavređuje sagledavanje njegove strukture, samoproklamovane vojne neutralnosti i neargumentovanog koncepta totalne odbrane. Međutim, dalja analiza oduzela bi dragoceni novinski prostor, a primera nedopustive površnosti, nedorečenosti i nesklada ima još.

Izvesno je da Strategija nacionalne bezbednosti RS – predlog, prevashodno, nije u skladu sa aktuelnim i „perspektivnim“ bezbednosnim okruženjem, niti „oslikava“ stanje u državi koje, u manjoj ili većoj meri, utiče na zaštitu od stvarnih i potencijalnih asimetričnih (višedimenzionalnih) rizika.

Shodno tome, ne ukazuje na vezu između uzroka i posledica, tj. ne pruža odgovor kako će se uspostaviti efikasan sistem odbrane i njegovo stabilno funkcionisanje „osloncem na sopstvene snage“, kada je izvesno da države nisu dovoljno sposobne da se same suprotstave različitim bezbednosnim pretnjama. Od sadržaja ovog strateškog dokumenta, umnogome, zavisi oblikovanje budućnosti Srbije u eri nesigurnosti.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike