Nevidljive sudije i tužioci

Nije to bio običan populistički nastup, koji je razrađen do tančina i prijemčiv za sve hipnotisane i u realnosti zagubljene ljude.

U obraćanju građanima najviše je vodio računa da se dopadne ciljnoj grupi kojoj se obraća, ali ovog puta je akcenat stavio na predstavnike sudske vlasti, koja u organizovanim državnim sistemima čuva demokratiju i odvaja haos od zakona.

U studiju jedne od svojih televizija vikao je i grmeo na tužioce i sudije, koji su, navodno, obustavili istragu protiv jednog od najvećih dilera droge, čije “ ime niko ne sme da izusti“.

Već je takvu predstavu imao sa izvesnim Kosmajcem, kome je suđeno, ne za stavljanje u promet narkotika, već za neke malverzacije sa porezom.

Imenovani nije osuđen i država, odnosno svi poreski obveznici plaćaju troškove tog sudskog postupka.

Za sadašnjeg vođu narko kartela koga je Vučić otkrio, tvrdi da je „ubica naše dece, jer se droga prodaje po školskim dvorištima“.

Povezivanje dece i trgovaca i distributera narkotika imalo je poseban dramski naboj, jer ga je stavilo u ulogu branioca nezaštićenih i slabih, a poznato je da on te uloge posebno preferira.

Poručio je da on sve zna i vidi, ali su mu vezane ruke da reaguje. Naznačio je da on ne bira sudije i ne postavlja tužioce i zbog toga pravosudni sistem ne valja.

Većina koja je slušala i gledala Aleksandra Vučića, svakako da je bila oduševljena.

Oni inače imaju negativno mišljenje o državnim institucijama, a posebno o pravosuđu, jer zakone ne razumeju kao skup pisanih pravila koja su iznad svakog pojedinca, već kao ontološki odnos prema pravdi.

Ne veruju građani institucijama, ali veruju Vučiću, koji je te institucije obesmislio i stavio pod sopstvenu kontrolu.

Iako većina tužilaca ćuti i pravi se nevidljiva, ipak se iz tog korpusa javljaju disonantni tonovi koje iznose po neki sudija ili tužilac štiteći zakone.

Maligna narcisoidnost Aleksandra Vučića to ne može da podnese, jer svako iz državnih institucija mora da se ponaša i dela u skladu sa njegovim principima.

Sudije i tužioce mora da bira on, jer je njegova pravda iznad ove, svakodnevne, zemaljske.

Ako on bude birao sudije i tužioce preko njih bi mogao da sudi, presuđuje i dosuđuje svoju pravdu.

Autoritarna svest hipertrofisana do nivoa sa kojih je test realnosti izmenjen, pokreće ga u opsesivnom pravcu kada sve želje mora da ispuni.

Promena Ustava u kome će biti predviđeno da predsednik postavlja tužioce i sudije neće predstavljati problem u jednostranačkoj skupštini.

Možda su tužioci i sudije svesni te mogućnosti pa zbog toga žele da ostanu nevidljivi, nadajući se da će Vučić možda odlučiti da ih izabere.

Oni već direktno, ili indirektno učestvuju u nameri Aleksandra Vučića da jednog dana uzvikne kao Luj XIV: „Država to sam ja“.

Bliske su mu sentence takvih ljudi, iako se 17. i 21. vek dramatično razlikuju, ali autoritarne strukture imaju slične karakteristike u svakom periodu ljudske istorije.

Problem sa našim diktatorom i sa mnogima od nas je u tome što sadašnje društvene vrednosti nisu kompatibilne sa onima iz proteklih vekova.

Mi smo dozvolili i dozvoljavamo da predsedničku funkciju, koja ima jasne ustavne odrednice, prestrukturiramo u funkciju vođe.

Dokle god budemo tražili i čekali vođu, događaće nam se Aleksandar Vučić.

Autorka je neuropsihijatar u penziji i nezavisna odbornica u Skupštini grada Vršca