Nevidljivi zamenici ombudsmana

Ovaj njen stav ima uporište u preporukama Komiteta za prava deteta UN, koje su još 2008. godine upućene Republici Srbiji povodom razmatranja Izveštaja o sprovođenju Konvencije o pravima deteta u našoj zemlji. Kao nekadašnja članica Komiteta, ona dosledno brani taj stav i to je u redu. Međutim, u proteklom periodu od preko osam godina sakupila su se i neka iskustva na koja bih želela da ukažem, kako u funkcionisanju domaćih nezavisnih institucija, tako i onih u zemljama okruženja i šire.

Poznato je da je u Srbiji prvo formiran Pokrajinski ombudsman Vojvodine, 2005. godine, a tek 2007. godine institucija Zaštitnika građana kao nezavisan državni organ na nivou Republike. Zanimljivo je da je Odlukom o formiranju Pokrajinskog ombudmana predviđeno da Skupština AP Vojvodine bira četiri zamenika za određene oblasti, od kojih se jedan bira i za oblast prava deteta. Time je zamenicima pokrajinskog ombudsmana dat legitimitet da samostalno uređuju oblast za koju su izabrani. Nažalost, zamenici republičkog zaštitnika građana izabrani su od strane poslanika Narodne skupštine kao zamenici, „koji zaštitniku građana pomažu u obavljanju poslova utvrđenih ovih zakonom u okviru ovlašćenja koja im on prenese“, a zaštitnik građana je svojom odlukom određivao koji zamenik će se baviti kojom oblašću. Negde na polovini prvog mandata zamenici za prava deteta dodeljena je i oblast rodne ravnopravnosti, što je praksa i do danas, dakle punih šest od ukupno deset godina rada institucije. U isto vreme u Pokrajini postoje posebni zamenici za ove dve oblasti.

Profesorka Vučković Šahović zalaže se za unapređivanje Zakona o zaštitniku građana i to tako da se obezbedi: „potpuna nezavisnost zamenika za prava deteta, posebna ovlašćenja, zaseban budžet, zaseban postupak za pritužbe, vidljivost i dostupnost deci“. Imajući u vidu ono što je funkcioniše kod nas, a to je iskustvo pokrajinskog ombudsmana, mislim da takvo rešenje ne bi zaživelo na republičkom nivou. Naime, iako su zamenici pokrajinskog ombudsmana samostalni (doduše nisu imali zaseban budžet i poseban postupak), ombudsman je taj koji prisustvuje svim događanjima i u oblasti prava deteta koja su značajni ili zanimljivi za medijsku promociju institucije i njih lično, kao što je bio slučaj sa potpisivanjem Memoranduma o obrazovanju Mreže ombudsmana za decu Jugoistočne Evrope, 2009. godine u Dubrovniku. Slično je i u drugim zemljama koje imaju ovakav koncept institucije ombudsmana (Crna Gora, Slovenija, Makedonija, ali i Katalonija). U svim tim institucijama ombudsmani su više ili manje (politički) jake ličnosti, pa su zamenici za prava deteta bili u njihovoj senci i bili podložni menjanju ukoliko su se zamerili ombudsmanu jer je pojedini zamenik bio vidljiviji od njega.

Nešto drugačiji koncept institucije ombudsmana je u Grčkoj, gde zamenik za prava deteta ima i naziv „dečji ombudsman“. Aktuelni zaštitnik građana Republike Srbije svojevremeno je sa ciničnim smeškom propratio predlog da se kod izmena našeg Zakona o zaštitniku građana ojača položaj zamenika za prava deteta, tako što bi se on nazvao dečji ombudsman, a procedura podnošenja zahteva prilagodila deci. Doduše, trebalo je bar dve godine da ga ubedimo da deca mogu da podnose pritužbe, a ne da se njihovo obraćanje tretira kao informacija na osnovu koje zaštitnik građana pokreće postupak po sopstvenoj inicijativi. U međuvremenu, institucija zaštitnika građana profilisala se u instituciju kojoj je u fokusu dobra uprava kao posebno ljudsko pravo, dok se koncept promocije i zaštite ljudskih prava vulnerabilnih kategorija društva, među kojima su i deca, stavlja u drugi plan. Zato su zamenici zaštitnika građana prilično nevidljivi, a sam zaštitnik građana je prilično vidljiv. Da li bi na takvoj desetogodišnjoj praksi koja je išla u pravcu umanjivanja uloge svih zamenika, pa i zamenika za prava deteta, mogao, izmenama Zakona o zaštitniku građana, da se uspostavi novi koncept sa jakim zamenikom za prava deteta? Mislim da bi to bio uzaludan posao, kako zbog postojeće institucionalne memorije i inercije, o kojoj najslikovitije govori ovaj citat iz skorašnjeg intervjua „Blicu“ aktuelnog zaštitnika građana: „Ostavljam iza sebe jedan od najefikasnijih, najposvećenijih, najstručnijih državnih organa, ali zaštitnik građana je zaštitnik građana, a oni su prateća aparatura – naveo je Janković“. Posebno bi bilo teško uspostaviti specifičan postupak za podnošenje zahteva u oblasti kršenja prava deteta unutar institucije koja ima već uhodana pravila takvog postupka.

Podsetiću i da je u Hrvatskoj pre 3-4 godine bila daleko odmakla realizacija ideje da se postojeće samostalne institucije ombudsmana za decu, rodnu ravnopravnost i osobe sa invaliditetom, koje su inače imale odličnu reputaciju i rezultate u radu, ukinu i pripoje instituciji Ombudsmana za ljudska prava (Pučkom pravobranitelju). Srećom, zdrav razum je preovladao. Poznavaoci situacije kažu da je upravo velika vidljivost tadašnje pravobraniteljice za decu (dečjeg ombudsmana) rodila ideju o stapanju svih nezavisnih tela u jedno.

Šta je onda rešenje za Srbiju? Rekla bih da je to dobar Zakon o zaštitniku prava deteta, kako je to definisala i profesorka Vučković Šahović, koji ne bi značio da će se dečji ombudsman baviti samo promocijom prava deteta, već biti ona adresa na koju će svako dete, starosti do 18 godina, moći da se obrati kada mu je neko od prava ugroženo. Ono što mislim da bi dalo dodatnu vrednost praksi i ohrabrilo decu i mlade, to je da naziv budućeg ombudsmana/zaštitnika bude: „ombudsman/zaštitnik za decu i adolescente“, koliko god to rogobatno zvučalo. Ne treba trošiti mnogo reči da se podseti da su adolescenti veoma ranjiva grupa, koja je „ni tu – ni tamo“ – ne žele da ih smatramo decom, a opet nisu dostigli granicu zrelosti da bi bili odrasli i često su izloženi različitim vrstama nerazumevanja od strane odraslih u institucijama. Ombudsmane za decu i adolescente, ili „decu i mlade“ imaju više zemalja u Evropi (Italija, Irska, Engleska, Vels, Škotska). I još nešto mnogo važnije, izbor takvog dečjeg ombudsmana trebalo bi da se vrši na osnovu javnog konkursa i uz veoma direktno učešće dece. Upoznala sam nekoliko dečjih ombudsmana koji su birani na taj način i mogu da posvedočim da su deca u tim zemljama dobili dostojne zaštitnike svojih prava.

A šta onda sa zamenikom za prava deteta unutar institucije Zaštitnika građana ukoliko se uspostavi dečji ombudsman? Rasteretiti ga tog posla. Rodna ravnopravnost biće dosta široko polje za njegovo/njeno delovanje i unapređenje stanja u zemlji.

Autorka je bivša zamenica zaštitnika građana za prava deteta i rodnu ravnopravnost 2008-2013