Nevidljivo groblje na Bukovima: „Streljati 100 za jednog ubijenog i 50 za jednog ranjenog Nemca“

Vozeći magistralnim putem od Valjeva ka Kosjeriću, peo sam se lagano zavojitim putem uz Bukovsku planinu. Zastao sam par stotina metara pre Kaone, gde se odvaja put za Divčibare, da se osvežim hladnom vodom sa česme kraj puta. Zastao sam ustvari kraj velikog groblja opasanog mermernim stubovima i lancima. Čitao sam sa spomen ploče:

„Ako vuci osvajači pokažu zube, nebo će još jednom da se divi, ustaće svi koji domovinu ljube, svi naši mrtvi i svi mi živi. Na dan 28. jula 1941. godine, surovo sprovodeći fašističke ciljeve i plašeći se oslobodilačke borbe naših naroda, nemački osvajači su na ovom mestu streljali 81-og građanina…“

Bilo je to zapravo prvo streljanje od strane nemačke okupacione sile u porobljenoj Srbiji, nakon uspostavljanja direktive „streljati 100 za jednog ubijenog i 50 za jednog ranjenog Nemca.“

Posmatram groblje, ponegde po koja iskrivljena humka svedoči o zubu vremena, a i nemaru novih naraštaja. Negde je to samo običan kamen sa uklesanim slovima koja već odavno nisu vidljiva. Moju pažnju privlači jedan mermerni spomenik sa koga me posmatraju krupne dečačke oči.

Čitam:

„Milan Jakovljević, rođen 1924. poginuo 1941. Neprijatelj mu oduze život u svojih 17 godina. Spomen podižu braća sa maćehom.“

Sedamnaest je godina toga dana imao i Jordan Tripković iz susednog sela Rosići. Bio je naš komšija i redovno je svake godine dolazio kod nas na slavu, Svetog Jovana Krstitelja. Još kao dete, i kasnije kao mladić, voleo sam da slušam njegove priče iz prošlosti, pogotovu iz vremena rata. A Jordan je baš umeo da priča, pripovedao je i plenio pažnju prisutnih. Ja bih ga uvek podsetio da ne zaboravi da nam još jednom ispriča događaje od onog dana kad se prolila krv nevinih na Bukovima.

Jordanova kuća, u kojoj se on rodio i živeo, bila je domaćinska kuća onog vremena. Familija, koja je živela u zajednici, brojala je dvadeset četiri člana, cetiri brata sa porodicama. Imali su veliko imanje, vodenicu, dreš za žito i kafanu u obližnjoj varošici Ražani. Kafanu je vodio Jordanov otac Jovan.

Uoči tog 28. jula kod njihove kuće izvršene su sve pripreme za kosidbu na Divčibarama, otkovane su kose, spremljena torba sa hranom, flaša rakije i balon za vodu. Na kosidbu su, ujutru pre zore, krenula tri brata, Jordanovi stričevi, i on s njima. Dan ranije čulo se –ubijen nemački motorista na Bukovima. Uveče beše stigla poruka od Jordanovog oca Jovana iz Ražane, da ne idu sutradan na Divčibare jer će Nemci prikupljati narod za streljanje.

Na to je najstariji stric, koji je bio glava kuće i kome se nije smelo protivrečiti, samo odmahnuo rukom: „Mani more, moramo poći na košenje ujutu rano. Švaba ne dira čoveka koji radi u polju“.

Osvanuli su na Divčibarama, naoštrili kose razmahnuli složno. Dobar deo posla su obavili do podneva. Predahnuli su malo kad je pristigao jedan poznanik Jordanovog oca koji je živeo na Divčibarama: „Bežite kući, Jovan vam poručuje, Nemci idu prikupljaju za streljanje“. Taj najstariji stric je opet rekao: „Neće oni nas dirati, mi radimo na imanju. Idi Jordane, donesi hladne vode sa stubline.“

„Nisam odmakao ni dvadeset koraka, kad začuh brujanje motora. Ubrzo ugledah kako iza okuke izbiše na Paljbu dva motocikla i za njima kamion.

Začuh škripu kočnica, podiže se oblak prašine sa, vrućinom isprljene, kaldrme. „Kom, kom, kom…“ – dopre do mene komanda nemačkog oficira. Ugledah, iz kamiona iskaču nemački vojnici u šlemovima, sa strojnicama preko prsiju koje svetlucaju pod zracima žarkog julskog sunca. Stajao sam ukočen, preplašen, bez daha. Kretoše oni odozgo u streljačkom stroju. Videh, na prvoj livadi pokupiše desetak kosaca iz Brajkovića. Terali su ih pred sobom, gurajući ih cevima u leđa.

„Los, los!“, odzvanjalo je tišinom vrelog julskog podneva. Okrenuo sam se i potrčao stričevima: „Bežimo, evo ih Nemci, hapse za steljanje!“
„Ma kud da bežimo“, reče stric pribrano“ – neće oni nama ništa, možda će samo da nas nešto ispituju“. Stajali smo i nemo posmatrali, izdvojiše se dvojica i kretoše ka nama. „Halt, halt“. Pretresali su nas, a onda nas poteraše pred sobom. Prolazili smo puteljkom pokraj šume, a oni bejahu izostali dobrih pedeset metara iza nas. Šalili su se, smejali i gurkali.

Osetih momenat i povikah stricu
„Bežimo!“

„Ne mrdaj!“ – preseče me on oštro.

Pred kafanom nas sakupiše u gomilu. Kamioni su čekali. Gotovo je s nama, prostruja unezvereni ljudski šapat. Iz kafane izađe nemački oficir, raspasan, zasukanih rukava. Išao je pravo ka meni, a ja sam preplašen uzmicao nazad. Govorio je nešto na nemačkom i pokazivao mi raširene prste.

„Pita te koliko imaš godina“, povika neko iz gomile. Pokušavao sam nešto da kažem, ali se grudi stisle, glasa niotkuda.

„Los, los!“ – drao se oficir na mene.

„Beži Jordane!“ – povika stric „i javi šta je sa nama“.

„Seknu me misao, ubiće me čim im okrenem leđa. A onda sam presekao, okrenuo se i potrčao koliko su me noge nosile. Osvrnuo sam se tek na domaku sela. Dižući oblake prašine, Paljbom su brundali nemački kamioni. Za sat je stigla vest – streljaše stotinu na Bukovima. Pričalo se posle da su ubili i jednog svoga koji je odbio da puca u nevine ljude“ – sećao se Jordan.

Moj otac, Mileta Misailović dečak od četrnaest godina, upregao je volove i pošao na njivu da dotera požnjeveno žito. Nebo je bilo vedro, bez ijednog oblaka. Odjednom je zaduvao snažan vetar, dokotrljali su se crni oblaci iz pravca Bukova, sevnule su munje, zapraštali gromovi.

Pljusnula je kiša kao na dan streljanja Timočkih bundžija. Besnela je nezapamćena oluja pun sat vremena. Onda su su oblaci namah nestali sa neba, vetar se utišao, sunce je ponovo zasijalo. Sprata je krv streljanih na Bukovima, prvih masovnih žrtava nemačkog terora u Srbiji.

Jordan je imao sreće, doživeo je duboku starost i upokojio se. Njegovi stričevi nisu. Nisu ni drugi, nije ni sedamnaestogodišnji Milan Jakovljević sa početka priče čije su me oči gledale sa belog mermernog spomenika. Da se pamti, da se ne zaboravi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.