Nevidljivost radnika – vidljivost profita

I u širim svetskim razmerama nije znatno bolje. Negde je čak i gore, uz izuzetak najbogatijih zemalja, među kojima su najdalje stigle one iz Skandinavije.

Ni u SAD, običan radnik, a često ni fakultetski obrazovan stručnjak, ne može sam da obezbedi visokoškolsko obrazovanje svoje dece, bez stipendije. I u Evropi i u Americi mnogi radnici traže i drugi posao da bi obezbedili osnovnu egzistenciju.

Kako se dogodilo, da posle više od dva veka borbe za prava i dostojanstvo radnika, kada je zbog društvenih napetosti, klasnog antagonizma i sve jačeg otpora obespravljenih, zbog protesta, otvorenih sukoba, pojedinačnih ljudskih žrtava i pravih masakara radnika, radnička tema bila svakodnevna, danas radnici postaju marginalizovana, sve manje vidljiva društvena grupa? Da li zato što su sva pitanja rešena?

Prvi maj se obeležava već 130 godina na osnovu odluke Druge internacionale, a povodom  događaja u Čikagu na taj dan 1886. Tada je u ovom gradu i širom SAD štrajkovalo oko 350 hiljada radnika u jedanaest i po hiljada preduzeća. Tri dana kasnije na Hajmarket skveru, eksplozijom bombe iscenirana je pogibija nekoliko policajaca, posle čega je usledila odmazda nad radnicima.

Policajcima je podignut spomenik, koji je u vreme nove levice 1968. eksplozivom raznela grupa mladih protestanata koji nisu mogli da se identifikuju sa trendovima svoga doba, ali sa protestima radnika iz prethodnog veka, jesu. Kuriozitet epiloga radničkih štrajkova u SAD iz 1886. bili su izborni rezultati za gradonačelnika Njujorka.

Demokrate su nominovale Abrahama Hjuita, a republikanci Teodora Ruzvelta. Sindikati su predložili radničkog predstavnika Henrija Džordža. On nije pobedio, zbog pritisaka i krađe glasova, ali je osvojio četrnaest odsto glasova više od Teodora Ruzvelta, koji je kasnije postao predsednik SAD. Tako nešto više nije zabeleženo nigde, sem u zemljama socijalizma u pokušaju, dok je trajao i kada je, kao u Poljskoj, skidan sa istorijske scene, pa radnik Valensa, postao predsednik.

Uostalom, socijalizam se urušio uglavnom iz razloga koje je trebalo da prevaziđe: uz mnoge druge, želja pojedinaca i grupa za vlašću, moći i, naravno, materijalnim privilegijama.

Ko su danas radnici? Njihova utopljenost u svet rada, što bi trebalo da znači veliku grupaciju ljudi koji od svoga rada, a ne od vlasništva ili preduzetništva, žive, više odmaže nego što pomaže.

Egzistenciju svojim radom obezbeđuju nekvalifikovani fizički radnici, oni priučeni, kvalifikovani i visokokvalifikovani, sa srednjoškolskim obrazovanjem, ali i oni sa višim i visokim, pa i postdiplomskim znanjem.

I profesor univerziteta, hirurg, pilot, visoki oficir, živi od svoga rada. Mnogi privatni preduzetnici: lekari, advokati, zanatlije, trgovci, takođe, pogotovo ako rade sami. Stara priča o plavim i belim mantilima, ne pomaže.

Realnost ipak daje elemente definicije. Često vrlo surove. Radnik vodovoda poginuo u Zrenjaninu, dva radnika poginula na gradilištu u Beogradu, kineski radnik poginuo u rudniku Bakra u Boru.

U Srbiji je prošle godine na poslu život izgubilo 49 radnika, a prethodne 53. Ovim vestima treba dodati one o otkazima ženama koje su ostale u drugom stanju, o nezakonitom premeštanju na lošije plaćena i teža radna mesta ili otpuštanjima zbog sindikalne aktivnosti ili obelodanjivanja detalja o krađi i korupciji u preduzećima.

Da ne izostavimo mobing i druge vrste fizičkog i psihičnog atakovanja na zaposlene. Sezonski radnik može da bude nateran da radi i 12 sati dnevno, za njega ne važi osmočasovno radno vreme utvrđeno još pre sto trideset godina.

Radi se, ipak, pre svega o ljudima koji fizičkim radom, makar i stručnim, u neposrednoj proizvodnji, stvaraju ono što se nekada nazivalo novom vrednošću, a danas jednostavno robom za tržište. Socijalna osetljivost i empatija u odnosu na njih uglavnom izostaje, uz slabašnu reakciju nemoćnih sindikata, kada se dnevnice i nadnice srozaju do neizdrživosti.

Lako ostajanje bez posla, nehumani uslovi, pelene umesto toaleta, višemesečno neisplaćivanje zarade, rad na neodređeno vreme po nekoliko godina, teško da mogu da proizvedu ozbiljniji otpor. Radnik, mnogi su primeri i kod nas i u svetu pokazali, postaje važan kada je potreban kao patriota, navijač, vernik, vojnik. Kada je na taj način upotrebljen, često dolazi u stanje: „hvala, braćo, drži tata“.

Pandemija korone promeniće svet, a ekonomska kriza, prouzrokovana njom, već se oseća. Epidemija će pomoći da se bolje prepoznaju radnici. To će biti oni ljudi kojima će biti najteže. Širom sveta. Radnici će u Srbiji dobiti po sto evra pa će to biti između 200 i 300 miliona, a za privrednike je, kaže vlast, obezbeđeno pet milijardi evra. Treba održati trend rasta proizvodnje i profita, vlasti je potrebna statistika koja dokazuje uspeh i napredak. Treba dostići nivo razvoja koji smo imali pre pedeset godina.

Jedna nemačka profesorka univerziteta je nedavno rekla: „Hoćete da vam naučnici koji rade za dve, tri hiljade ili nešto više evra, naprave lek za koronu? Neka vam napravi Mesi.“ Američka istorija potvrđuje da su posle svake ekonomske krize porodice: Morgan, Astor, Rokfeler, Karnegi, Ford bile još bogatije i onda kada je recesija odnosila hiljade radničkih života.

Svet je odustao od ekonomske jednakosti i prihvatio američki san o pravu čoveka da traga za srećom, pa ko je nađe, nađe.

Ali neće svi koje iz procesa rada istisne savremena tehnologija ili nešto slabija profitabilnost, moći da postanu profesionalni zabavljači, oni na estradi ili oni koji su vešti sa loptom, većom ili manjom. Korona neumoljivo stavlja do znanja da radnik za mašinom ili u vodovodu ili medicinska sestra, mogu da budu zaraženi opasnom bolešću isto kao i premijer, vlasnik fabrike ili najbogatijeg fudbalskog kluba.

Dok o tome razmišljamo valjda će se razrešiti enigma da li će Siniša Mihailović dobiti tri miliona evra za nedelju dana treniranja Sportinga iz Lisabona. Rad je rad, a ugovor je ugovor.

Autor je univerzitetski profesor