(NE)ZAPOSLENOST

Koliko? E, u vezi s tim se ne mogu složiti. Jedni suncem obasjanu vide već drugu polovinu 2010. godine, a drugi se konačnom ozdravljenje ne nadaju pre, ipak daleke, 2011. Ali, oko jedne stvari se, na žalost, svi slažu. Da l’ prvi, da l’ drugi scenario, tek i tokom cele naredne godine nezaposlenost će u ključnim evropskim zemljama nastaviti da raste. I te kako. Sve do zastrašujućih višemilionskih cifara. Ne traba sumnjati da taj trend, i još pojačan, neće mimoići ni tržišta rada u našem regionu.

SINDIKATI: Hrvatski trgovinski lanac „Pevec“ baš je u nevreme preinvestirao. Uključujući i 40 miliona evra u veliki centar u Beogradu. Podržan naravno izdašnom kreditnom ponudom banaka. Sad se tek sabiraju ukupni ptrispeli dugovi bankama i dobavljačima koje „Pevec“ ne može da vrati. Zbog „4.000 radnih mesta“, na svaku pomoć spremna hrvatska vlada, bračnom paru Pevec u nevolji savetuje da dozvole sindikalno organizovanje u svojoj firmi i tako obezbede saradnju, a ne neprijateljstvo radnika kojima se radne knjižice već vraćaju. Zanimljivo je napomenuti da su kod nas originalno privatni vlasnici, dakle ne oni koji su kupili društvene firme, dozvolili sindikalno organizovanje za petnaestak odsto zaposlenih. Kratkoročno gledano, očekivana uloga sindikata trebalo bi da bude protivrečna. Pošto radna mesta i plate ostaju glavna sidra u borbi sa krizom, vlade očekuju da sindikati pravilno kanališu i prema dugoročnim ciljevima usmere nezadovoljstvo zaposlenih. Sindikalno organizovani radnici očekuju da sindikati, već ove jeseni, zaštite njihova radna mesta i plate. Pri čemu ne treba zaboraviti da i u Srbiji i u Hrvatskoj država predstavlja najvećeg poslodavca. Plate i radna mesta onih koji nisu imali tu sreću, zavise od kresanja radnih mesta i plata onih koji su se kod države udomili. Ranijim neprincipijelnim šurovanjem s vlašću i novijom neoliberalnom marginalizacijom, sindikati su izgubili snagu za tako protivrečne zadatke. Maestralno politizovani, a bogami i „nacionalizovani“ samoupravljači ne odazivaju se instinktivno na socijalno-ekonomski motivisane akcije, sem ukoliko ne dobiju zadovoljavcajući odgovor na pitanje: kralj ili republika, Hag ili Mladić, Čeda ili Toma… i tako dalje i tome slično. Uz to sami sindikati su maestralno zakrvljeni. Kad se političko nepoverenje i organizaciona zakrvljenost spoje, prirodno je što se na prvomajske demonstracije u Beogradu odazvalo stotinak, a na demonstracije za „pravnu i moralnu Hrvatsku“ u Vinkovcima tek 300 nezadovoljnih. Kako kod nas, tako i u Hrvatskoj, naročito minornim sindikalnim organizacijama, bitnije je da sindikalni rivali ne osvoje koji poen nego da se, doduše ne uvek jasni, sindikalni cilj ostvari. Tako sindikati u ovoj fazi razvoja ne mogu mnogo da učine ni za zaposlene ni za vladu, mada potreba za njihovim posredovanjem raste. Zasad će otpor biti neproduktivno haotičan, ni od kog pravo vođen.

STUDENTI: Zaposleni ne mogu mnogo da očekuju ni od opozicionih stranaka. Budući da jedina opoziciona stranka respektabilne snage, koliko je poznato, nema jače uporište ni u jednom sindikatu, a nema ni velikog iskustva u organizovanju sindikalnih protesta sindikalne vrste. Zanimljivo je, a ko je slušao ponešto o ‘68 i nije, da su se sindikati u Hrvatskoj za pomoć obratili Nezavisnoj studentskoj inicijativi. To je ona studentska organizacija koja se „proslavila blokadom Filozofskog fakulteta“ i zahtevima za maltene vremenski neograničeno besplatno studiranje. Pošto sindikalna organizacija koja im se obratila , nije ispunila uslove, koje su studenti postavili, do saradnje nije došlo. Ali i sam pokušaj je ispao protivrečan i zato zanimljiv. Nezavisna studentska inicijativa nezadovoljna je predlogom vlade da se studentima odobri da besplatno izgube jednu od tri godine dodiplomskog studiranja nego zahteva da besplatno besposliče čak dve godine, dakle da umesto tri besplatno studiraju pet. Za studente bi to bilo besplatno, ali za ove koji im nude saradnju ne bi. Sve bi to iz svojih plata trebalo da finansiraju zaposleni čije bi zarade upravo sindikat trebalo da zaštiti. Naši studenti imaju pobunjenička iskustva iz 1996. godine. Sad već nema nikakve sumnje da je tu studentsku bunu organizovala jedna stranka. Ti su studenti u međuvremenu postali njeni uglađeni članovi, a toj stranci nikako nije do bune. Tako da radna mesta i plate nema ko organizovano da štiti: sindikati su politički kompromitovani, studenti asimilovani, mediji ućutkani.