Neželjene komšije

Glavni cilj je integracija u društvene tokove jedne od sigurno najugorženijih etničkih zajednica na svetu i u Srbiji. Prema nezvaničnim procenama, u Srbiji živi oko pola miliona Roma.

Ipak, od projekta na papiru do realizacije u praksi dalek je i neizvestan put. Zašto neizvestan? Jednostavno, dosad je praksa bila da se usvajaju zakoni da bi se udovoljilo Evropskoj uniji, a ne zato što je postojala istinska odluka da se nešto suštinski promeni u pristupu problemima romske populacije. Država, ako zaista hoće nešto sistemski da uradi, mora da konačno pređe sa reči na dela i da pruži nadu ovoj zajednici da su bar malo željene komšije.

Zato je moglo i da dođe do situacije da se građani raznih delova Beograda žestoko protive da se u njihov komšiluk nasele Romi ili da skinhedsi zapale romsko naselje ispod mosta Gazela u Beogradu. Ta iracionalna mržnja je početkom 2007. i dovela do ubistva sedamnaestogodišnjeg Branka Nikolića u Boljevcu. Vršnjaci i komšije iz ulice su ga pretukli, opljačkali i zatim telo bacili u kanal za kišnicu. Maloletnici su uhapšeni, a pre nekoliko dana su i osuđeni za svirepo ubistvo, jer su Branku razbili lobanju i polomili i ruke i noge.

Jasno je da država nije povukla prave poteze za poboljšanje položaja Roma. Sami Romi nemaju snage da napuste svoj način života i prihvate pravila života u velikim gradovima. Ova siromašna zajednica ne koristi ni one mogućnosti koje država pruža, kroz besplatno osnovno, srednje i fakultetsko školovanje. Zabrinjavajuće je to što je smrtnost romske dece čak tri puta veća u odnosu na ostale manjinske zajednice, što su bez krova nad glavom i bez posla, ali i što čak 60 odsto Roma nema nikakvu školu.

Upravo zbog toga bi država trebalo da uvišestruči napore i pomogne im da žive život dostojan čoveka, a građani Srbije bi trebalo da prekinu da se opiru suživotu sa komšijama Romima.