Neznanje prava škodi

Naravno, princip ima svoju pravu snagu jedino ukoliko je predmetni propis objavljen (kod nas putem obavezne objave u Službenom glasniku).

Iako je nemoguće da čak i ako neko sa razvijenim pravnim veštinama i stalnim praćenjem izmena propisa bude svestan svakog važećeg propisa, primena ovog načela je (razumna?) cena koja se plaća kako bi se osiguralo da namerno slepilo prema propisima ne može postati osnova oslobađanja od odgovornosti.

Država na neki način na građane prebacuje obavezu da se informišu o svim (značajnim) propisima a posebno u onim oblastima gde se očekuje i posebna pažnja koja je viša od pažnje prosečnog pojedinca.

Ako je suditi po raspravi koja se poslednjih nedelja vodi u poslovnim krugovima, neutralni posmatrač bi zaključio da je dobar deo ove zajednice (neprijatno) iznenađen novim nametom.

U pitanju je naime obaveza pravnih lica i preduzetnika da prijave i potom plaćaju tzv. eko-taksu koja je uvedena Uredbom o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu čija finalna verzija je objavljena u Službenom glasniku 18. 12. 2019. godine, a stupila je na snagu 26. 12. 2019. godine.

Vraćajući se na gornje načelo o štetnosti nepoznanja prava, dakle, od dana objavljivanja Uredbe važila bi (čak i neoboriva) pretpostavka da su svi građani Srbije uredno obavešteni o navedenoj Uredbi kao i obavezama koje iz nje proističu.

Međutim, u Srbiji se godišnje donese više stotina zakona i podzakonskih propisa a dobar deo od preko 133.000 privrednih društava i preko 275.000 preduzetnika ne može uvek i uredno da prati sve izmene i da proceni koje su značajne za njihovo poslovanje, a posebno ne ako se ima u vidu da je zakonodavna aktivnost posebno pojačana pred kraj godine.

Savremeni život i poslovanje su se očigledno toliko ubrzali i usložnili da prosta objava određenog propisa u Službenom glasniku nije dovoljna, a ponekad ni objave u javnim glasilima nisu dovoljne da bi se zainteresovanim građanima skrenula pažnja na određene obaveze.

Nadležni državni organi bi dakle, bez obzira što ih gornje načelo „štiti“, ipak morali ne samo određeni propis da objave u Službenom glasniku nego da sve zainteresovane aktere blagovremeno uključe i u fazu razmatranja propisa (kroz javne rasprave) a da potom i u javnoj kampanji ili čak i ciljanim obaveštavanjem građana iste uredno i blagovremeno obaveste i upozore na posledice (njihovog neznanja).

Ovakvo postupanje bi posebno imalo smisla danas (a svakako manje u doba starog Rima) ako se ima u vidu veliki broj propisa ali i ideja savesne države koja je servis građanima (dakle služi istima) umesto da građane tretira kao podanike koji moraju znati sve propise.

Na kraju, da u preduzetničkom duhu pređemo sa teorijskog na praktični aspekt – iako postoje najave o inicijativama za ocenu ustavnosti i zakonitosti ove uredbe, dok se dilema o praktičnim aspektima načela o nepoznanju prava i važnosti Uredbe ne reši, svi obveznici ove uredbe bi trebalo da do 31. 7. 2020. godine podnesu prijave za 2019. i 2020. godinu.

U suprotnom, mogli bi da svojim neznanjem naškode pre svega sebi, a potom i životnoj sredini.

Autor je advokat