Foto: FreepikNeprijatno sam iznenađen da još niko od stručnjaka i iz NVO i građanskih pokreta nije reagovao na Manifest za razvoj Novog Sada – milionska metropola kao strateško opredeljenje.
Već letimičan pogled na spisak podržavalaca proglasa pompezno nazvanim Manifest pokazuje da među potpisnicima skoro da nema sociologa, demografa, urbanista, prostornih planera, ekonomista, saobraćajnih inženjera, ekologa i stručnjaka za zaštitu životne sredine. A kad je u pitanju razvoj jednog grada i rasprava o važnom dokumentu, kakav je Generalni urbanistički plan, oni su najpozvaniji da iskažu svoj stav.
Pretpostavimo da peticionaši nemaju baš nikakve veze sa budućim ulagačima u „Novi Sad na vodić“, tj. u budući rast Novog Sada u širinu i visinu. Pretpostavimo, takođe, da zagovornici Manifesta nisu pod uticajem vladajuće stranke SNS, ne štite svoje direktorske i slične unosne položaje, niti izražavaju bezgraničnu odanost vođi i kursu koji je zacrtao. Nek bude da potpisnici peticije jednostavno iskreno iznose svoje želje o razvoju Novog Sada.
Štaviše, oni nude viziju preobražaja ovog grada čiji su noseći stubovi, nažalost, prazne floskule tj. izraubovani stručni izrazi (poput zarđalog gvožđa za armaturu stubova): „život po najsavremenijim standardima“; „opšti interes grada, pokrajine, države i naroda“; „inkubator razvoja“; „demokratski zasnovan, transparentan, ekonomski isplativ i održiv, ekološki prihvatljiv“ i sl. Oni treba pozivanjem na opšte dobro, prava i demokratiju, stvaranjem idealizovanih, bajkolikih predstava da zavedu neupućenog čitaoca Manifesta, koji će imati pristup i mogućnost stanovanja u Novom Sadu na vodi, isto onoliko koliko i u Beogradu na vodi.
Zanimljivo je da pobornici Manifesta brane naprednjačku politiku ubrzanog urbanog rasta po svaku cenu antipolitikantskim parolama!?
Problem sa željama i vizijom iz Manifesta je što pripadaju prošlom, XX stoleću, ako ne i XIX veku. Ona je, dakle, anahrona i neodrživa, uperena neposredno protiv razvoja naše zemlje na savremen način.
Srbija i Vojvodina vape za dekoncentracijom, decentralizacijom i regionalizacijom (razvoja). Za to je potrebna i demetropolizacija. Drugim rečima, nijedan veliki grad u Srbiji ne bi trebalo da se širi i penje u visinu, povećava u broju stanovnika, pogotovo ne Beograd. Nedopustivo je da Novi Sad „kopira“ našu prestonicu u bezgraničnom širenju. Ne treba nam ni beogradizacija, niti novosadizacija.
Bolje je očuvati i razvijati mrežu manjih gradova i mesta i sprečiti dalje pražnjenje sela. Namesto visoke urbanizacije („visokourbanizovan i tehnološki osavremenjen – rečju, novi milionski grad u Srbiji“) podsticati reruralizaciju, obnovu sela. Nije neophodno da sve važne ustanove Republike i Pokrajine budu u Beogradu, odnosno Novom Sadu.
U eri modernih telekomunikacija one mogu biti čvrsto povezane a razmeštene širom Srbije, po manjim mestima, kako bi svako područje dobilo na značaju. U tom kontekstu, uzajamno povezanim manjim mestima, regionima omogućiti da sami odlučuju o svom razvoju i preuzmu odgovornost, umesto što su u milosti i nemilosti velikih centara Beograda i Novog Sada.
Da li su potpisnici Manifesta bili skoro u ruralnim krajevima, ali u onim zabačenim, zaboravljenim selima? Ja sam u više navrata doživeo šok kada sam u različitim delovima Srbije video zapuštena naselja. Još pre 17 godina sam obišao selo blizu Knjaževca bez seljana.
Kuće i okućnice su tu, ali ljudi nema. Slično sam doživeo i pre pet godina u Jaši Tomiću, u istočnom Banatu. Tamo su se nastanili i izbegli ljudi iz Hrvatske i Bosne i malo poboljšali neveselu demografsku sliku sela. Ali se i oni sami jadaju, a da ih nisam ni priupitao. Prosto je izbilo iz njih: „Lepo je i mirno ovde, ali nema ljudi.“
Ništa nije bolje ni u obližnjem Sečnju, koji bi trebalo da bude gradić, a nije zbog depopulacije i zastoja u razvoju. Pamtim i gradić Sentu od pre više decenija i od pre nekoliko godina i svako poređenje je na štetu današnje Sente.
Insistiranje na visoko urbanizovanom milionskom (zašto ne i višemilionskom?) Novom Sadu usisaće poput ogromnog vira i ono malo stanovništva što je ostalo na periferiji Vojvodine. Sedmomilionska populacija Srbije rasporediće se u nekoliko velikih metropola: tri-četiri miliona u Beogradu, jedan-dva u Novom Sadu, jedan u Nišu, po više stotina hiljada građana u Kragujevcu, Subotici, Zrenjaninu i Novom Pazaru. Želimo li, zbilja, takvu Srbiju? Možda zagovornici Manifesta za razvoj Novog Sada računaju na migrante sa svih strana sveta ili recimo na trajno nastanjenje brojnih posetilaca i ljubitelja Exit festivala?
Posebno je pitanje kakav bi bio kvalitet života i zadovoljstvo žitelja ovih velikih aglomeracija koje muku muče sa narastajućim komunalnim, infrastrukturnim, saobraćajnim, logističkim, ekološkim, klimatskim, socijalnim i bezbednosnim teškoćama.
Autor je eokološki aktivista iz Pančeva
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
