Ni radikalizacija protesta, ni predaja

Time je, poput Miloševića, sebe postavio iznad dnevne politike, u ulogu zaštitnika mira i gospodara, što uvek privlači birače sklone autoritetu svake vlasti.

Jedino su Šešelj 1997. i Koštunica 2000. bili dostojni protivnici Miloševića. Oba puta posle strateških poraza (Dejton 1996; Kosovo 1999) i oba puta je izazivač bio visokoobrazovani nacionalista koji je obećavao pomoć spolja (Šešelj rusku konjicu, Koštunica zapadnu milost). Raspirujući osećaj da je Kosovo „izgubila opozicija“, ali da će on „izvući nešto“, Vučić sprečava percepciju strateškog poraza, dok ga Rusija, EU i SAD podržavaju.

Opozicioni prvaci svojim (ne)posrednim obraćanjima Vučiću jačaju njegov „gospodarski“ imidž, a sebe ponižavaju u očima dela glasača. Vučiću su slali „otvorena pisma“, pozive na TV duele, rokove od „dva meseca“, „do 9. maja“, „do 13. aprila“. Uz sve to, na pitanje „šta ako vlast ne ispuni zahteve protesta do maja?“ (talas.rs, 11. 3. 2019), kontradiktorna obećanja o sve „intenzivnijim“ protestima (Z. Živković), koji ipak „neće biti nasilni“ (B. Lečić), ali će uključivati rizičnu „građansku neposlušnost“ (B. Obradović), do zloslutnog „poslednjeg trenutka“ (B. Lečić), mogu samo da plaše i/ili zbunjuju.

Incident u RTS je dao vlasti lepu priliku da dodatno demorališe javnost, postavljajući Vučića kao branu građanskom ratu između zlih opozicionih lidera koji zloupotrebljavaju decu i razjarenih članova SNS koji kreću za Beograd. Povrh svega, opet se opozicija obratila Vučiću, sad tražeći aboliciju za osuđene, tako implicirajući da su presude zakonite, a Vučić milosrdan.

Sa Vučićem razgovora nema. NJega je u kampanju po Srbiji naterala žilavost protesta „1 od 5 miliona“. Ta žilavost je u opasnosti bez konkretizacije opipljivog i merljivog cilja koji će precizirati demonstrantima i apstinentima šta tačno promeniti i kako to bezbedno uraditi. Ne može računati na pomoć spolja, a strateški poraz nije na vidiku (priznanje Kosova bi mu pogoršalo položaj, a i tad može uverljivo okriviti opoziciju). Jedini neiskorišćen resurs ostaju glasači i apstinenti.

Za Vučića su glasali: obožavaoci (zaslepljeni Vučićevom ličnošću), uplašeni za posao (i radnici i privatnici), stranački predatori (čerupaju državne budžete) i razočarani. Broj apstinenata i glasača opozicije 2017. je dokaz da Vučić nije uspeo da zaslepi, uplaši i potkupi skoro tri četvrtine biračkog spiska. Geografski raspored nekih opozicionih mesta slabi tezu o medijskoj kontroli kao uzroku Vučićeve dominacije: Šabac, Čajetina, Paraćin, Bosilegrad, Surdulica i Preševo nisu obrazovaniji i obavešteniji od Beograda. Na jednog glasača opozicije dolaze skoro dva apstinenta. Dakle, u većini koja ne podržava Vučića, većina ne podržava ni opoziciju.

Nemogućnost da „Sporazum sa narodom“ izbaci iole konkretniju sistemsku promenu, spajanje frakcija DS i nedogovoreni upad Boška Obradovića u RTS ukazuju na eskalaciju unutaropozicione borbe za popularnost. Opozicija krije strah od rasipanja uopštenim parolama o „fer izborima i slobodnim medijima“. Parola može okupiti građane, ali samo zauzimanje konkretnog pravca ih može pokrenuti. Parola nije pravac. Na primer, parola o promeni izbornog sistema nudi čak tri (!) pravca, što diskredituje opoziciju (i najavljuje njen raspad po ovom pitanju po padu Vučića). Uz sve ovo, strah od nasilja sad dodatno demobiliše glasače, čak i ako isprovocira masovniji novi protest.

Zato lideri protesta moraju pristupiti raspisivanju referenduma koji bi kao nenasilna akcija smirio situaciju i primorao opoziciju da prihvati jasne sistemske promene PRE pada Vučića. Referendum bi prvo tražio uvođenje opozicionih programa u sve medije (i štampane!) koji primaju državni novac. Urednike tih programa bi birala opozicija na državnom i opštinskom nivou (i posle pada Vučića). Drugo, tražilo bi se uvođenje većinskog izbornog sistema na svim nivoima (dakle, 250 izbornih jedinica za Skupštinu Srbije). Te dve tačke bi razbile partokratiju, jer bi se skupštine punile „odozdo“, kandidatima iz naših komšiluka, a ne „odozgo“, poslušnicima stranačkih lidera. Referendum bi podstakao apstinente, jer ne bi osećali da ih stranke iskorišćavaju, ali i razočarane i uplašene glasače SNS koji ionako razdiru unutrašnji sukobi.

Po zakonu, Narodna skupština mora da raspiše referendum čim se skupi 100.000 potpisa. Ako odbije, to bi bio državni udar. Masovni protesti bi tada konačno dobili konkretni cilj – raspisivanje referenduma. Taj državni udar bi vojsku i policiju neizbežno uvukao u politiku, jer su dužne da štite ustav. Vučić zna da vojska i policija nisu uz njega, inače ih ne bi potkupljivao stanovima i platama. Ako Vučić ipak raspiše referendum, može ga ili bojkotovati ili učestvovati u njemu. Bojkot mu ruši popularnost, jer ga prikazuje kao slabića koji ne sme izaći pred narod, da se prebrojimo. Ako učestvuje, mora se javno protiviti neiskazanoj želji većine glasača – da biramo narodne poslanike iz naših lokalnih sredina, da se skupštinska većina konačno plaši glasača, a ne vlade. Ali, ako podrži referendum, uvođenjem većinskog izbornog sistema će partokratija pasti. Pašće Vučiću, ali pašće i opoziciji.

Autor je doktor političkih nauka na univerzitetu Nortistern u Bostonu (SAD) i predavač na Visokoj školi za ekonomiju i upravu u Beogradu