Ni Šešelj, ni Čeda, ni Čanak

Sasvim je nevažno koliko će glasača izaći na birališta. Režim će, što ubistvenom propagandom, što podmićivanjem, što zastrašivanjem, što golom fizičkom silom, izvesti dovoljno birača da se AV iste večeri pojavi na svim televizijama i obznani još jednu istorijsku pobedu, kako nad izbornim konkurentima, tako i nad onima koji su izbore bojkotovali.

Ako zatreba, izborne komisije će dodati još koji procenat.

Sve je to sasvim nevažno. U jednopartijskim sistemima „izborna“ izlaznost je bila izuzetno visoka, maltene stopostotna, pa ih to nije činilo demokratskim.

Demokratski legitimitet izborima može dati samo verodostojna opozicija. To ne mogu pseudopozicioni sateliti. Ni Šešelj, ni Čeda, ni Čanak.

Ne treba traćiti vreme ni rasipati energiju da antiizbornu kampanju. Na izborni dan se treba ponašati kao da izbora nema.

Skupština i Vlada, koje se budu kontituisale na osnovu takvih izbora bez izbora, biće, istina, legalne ali ne i legitimne. A legitimitet je, ne legalitet, ključno pitanje demokratije.

Šta treba činiti u mesecima posle izbora bez izbora?

Nastaviti i pojačati kampanju za fer i poštene izborne uslove.

Ojačati, u svakom pogledu, nerežimski medijski prostor.

Koristiti internet daleko efikasnije nego što se to sada čini.

Stvoriti mrežu visoko motivisanih i dobro obučenih aktivista koji će na terenu pridobijati prvenstveno zbunjene i neopredeljene, ali i one koji naginju sadašnjem režimu.

I što je najvažnije, stvoriti političku platformu koja će odgovoriti mukama, nadama i zebnjama većine.

Opozicija, ovakva kakva jeste, programski je bleda, neubedljiva i većini neprivlačna. I to nezavisno od režimskog blaćenja. Dodamo li tome potrošene i veoma neomiljene političare, od kojih mnogi vuku hipoteku iz vremena kada su bili na vlasti, imamo rezultat kakav imamo.

U delu opozicije je primetno kolebanje i sklonost da se na izbore, uprkos svemu, izađe. To ima isto toliko smisla kao trčati trku na sto metara sa protivnikom koji startuje na osamdesetom, uz to žešće dopingovan, dok je vama natovaren džak olova na leđa. Ili se kartati sa protivnikom koji je u prilici da bira koje će karte da dodeli sebi, koje vama.

Jasno je da po takvim uslovima ne možete da pobedite, čak ni da ostvarite iole pristojan rezultat.

Proizborna opozicija, međutim, ne cilja na pobedu. Ne cilja čak ni na pristojan izborni rezultat. Oni koji su u Skupštini bi da zadrže poslanička mesta i budžetsko finansiranje. Nadajući se, pritom da će se okoristiti manjkom opozicione konkurencije, i koliko-toliko uvećati svoj deo kolača.

Oni koji nisu u Skupštini bi da u nju uđu, pokupivši glasove onog dela opoziciono nastrojenog biračkog tela koji će na izbore izaći. Koristeći i sami smanjenu konkurenciju na opozicionom polju.

Računica je sitnošićardžijska i kratkovida. U redu je, dobiće šaku poslanika. AV-u je u interesu čak i im ih pokloni, ako zatreba. I šta će s tim poslanicima? Šta će to promeniti?

Nerežimski i antirežimski nastrojeni deo Srbije nije tako mali kao što to po žalosnom učinku opozicionih stranaka izgleda. Bojkot izbora je prilika da se ova umrtvljena snaga stavi u pogon i zada veoma ozbiljan udarac režimu. Zna to i AV, zato je sve nervozniji.

Autor je književnik iz Beograda