„I levičaru i desničaru je stalo da ima pruge, puteve, pravosuđe koje funkcioniše, prosvetu koja funkcioniše.
A sada, da li kući drži sliku Draže Mihailovića, Dimitrija Ljotića ili Broza ili ne znam Koče Popovića, to je potpuno nebitna stvar“, ovo je izjavio Sergej Trifunović u Kragujevcu prilikom obilaska odbora PSG Šumadijske regije, agenciji Beta, u subotu, 9. februara.
Nekoliko dana sam iščekivao reakciju nekakve elite, nekakvih boraca protiv fašizma, pre svega iz samog PSG, poput Borke Pavićević ili profesorke Turajlić, ali ona je izostala, te je moja uznemirenost ovom izjavom postala veća. Zato sam rešio da napišem par reči u ime svih onih koji smatraju da antifašizam treba da se živi svakog dana, a ne samo da se obeležava na određene datume.
U vezi sa Trifunovićevom izjavom želim da podsetim javnost da je tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj živeo jedan čovek koji je gradio auto-puteve i u čije je vreme Nemačka doživela privredni i ekonomski razvoj. Cela Nemačka, a kasnije i čitav svet je držao njegovu sliku na zidu. Zvao se Adolf Hitler.
Pa eto, pitam se, zašto se Trifunović zadržao na slikama Draže Mihailovića, Broza ili Ljotića? Da li je zaista nebitno? Mogao bi se taj spisak slika na zidu proširiti i na obožavaoce Ratka Mladića, ili zamislite Miloševića, Karadžića… Znajući za prijateljske veze Trifunovića i Legije, koji je, kako ga dotični opisuje bio super lik, a samo ponekad bi mu se omaklo da šamara po beogradskim kafićima, ali u suštini mnogo fin čovek, možda bi na spisak mogla da se doda i Legijina slika? Pa zašto sad da sitničarimo, na kraju krajeva i slika Vučića nije naodmet.
Zar nismo naučili, iz ne tako davne prošlosti, da nam se svaki pokušaj relativizacije i spajanja svega sa svačim, vraćao uvek kao bumerang? Populističke težnje da se u politici zadovolji što šire glasačko telo, i da nije bitna ideologija, po sistemu, samo da ovaj ode, posle ćemo lako, uvek su dovodile do toga da na kraju ne bude zadovoljan niko. Ili, da budem precizniji, skoro niko, osim malog broja lidera u vrhu tih populističkih partija. Jer oni politiku ni nemaju, njihova politika su oni sami sebi.
Tako će biti i sada ako dozvolimo Draganu Đilasu i Aleksandru Vučiću da polarizuju glasačko telo i stvore dvopartijski sistem u kojem će se njih dvojica smenjivati svakih par godina i jedan drugom glumiti opoziciju.
Retorika SZS i Dragana Đilasa, da ako kritikuješ opoziciju radiš za Vučića, dovela je do toga da su organizacije Lokalni front i Marks 21 proglašene za Vučićevu opoziciju, a da su Miki Manojlović, Svetislav Basara, Bojan Klačar, Nikola Kalinić, Snežana Čongradin i mnogi drugi nepoznati ljudi široj javnosti proglašeni za Vučićeve plaćenike.
Zato je važno reći da postojimo i mi koji na zidove ne kačimo slike lidera, već slike naših najmilijih, i koji želimo modernu, građansku Srbiju, Srbiju u Evropskoj uniji, Srbiju u kojoj su Albanija i Hrvatska prijateljske zemlje. Možda nas nema previše, ali dovoljno da se i naš glas čuje. Zato su neophodni novi ljudi sa novim politikama.
Autor je producent
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
