Ničiji unuci i Udbina deca

Pripadajući generaciji rođenoj devedesetih godina (prihvatam da ovo za nekog možda nije dovoljno validan excuse), ne mogu da se pohvalim da sam znao ko je novinar Miroslav Radojčić, o kome je autor Milojko Pantić pisao u tekstu.

Međutim, iz neposrednog iskustva sa životom u današnjoj Srbiji, mogu da konstatujem da su nikad življi primerci sudbina poput one Miroslava Radojčića, uz opasku da je današnji Miroslav Radojčić najčešće već na vreme ućutkan, bez posla i pristupa relevantnim informacijama ako hoćete, pre šanse da današnjem primerku Slobodana Miloševića, Aleksandru Vučiću kaže – „Ko ste vi da nam držite predavanje o novinarstvu, o tome šta i kako novinari Politike treba da pišu?

Ako ste iz Gradskog odbora SNS doneli nešto što treba da objavimo, ostavite nam to i odlazite a nas pustite da radimo svoj posao.“

Danas Miroslav Radojčić i ne bi mogao da sedi u redakciji u kojoj je u toku sastanak Aleksandra Vučića sa novinarima, jer bi njegov urednik na vreme shvatio i učinio neophodno da Miroslav bude odsutan sa sastanka – nekim hitnim poslom ili, što je još verovatnije, pravovremenim otkazom ugovora o radu.

Hitan odlazak na Vimbldon bio bi prava sreća, ali realnost bi, verovatno, ipak bila surovija po novinara. Možda bi mu spalili kuću, pa da mora po vatrogasce, dok bi Vučić zadovoljno vodio dijalog sa tašnicom Goce Uzelac.

Ali, Miroslav Radojčić, za kog sam u naknadnom čitanju saznao da je poživeo ravno 100 godina samo da bi, simbolično, umro svega nekoliko meseci pre nego što će se Srbija osloboditi krvnika kom je odbrusio u „Politici“ na način koji se danas više ne prepoznaje u komunikaciji novinara i političara, više nije među živima, mi od konstatacija stanja odavno nemamo nikakve koristi, a Milojko Pantić je verovatno u pravu.

Srbija možda jeste pravljena za njih, Udbinu decu, ali ne znam kako se zaboravlja da nekako i mi još živimo tu s njima, pored njih… pod njima, ako hoćete.

Pod njima. Mi u stvari živimo pod njima. I retki su primerci ljudi koji uspevaju u Srbiji da žive i rade bez toga da se usput spotaknu o neku njihovu reč, odluku, ili delo, koje će potom nadjačati svaki njihov napor da deluju hrabro i nezavisno od obolelih standarda koji su nam nametnuti.

I kada pomislite da su takvi nezavisni, onda ipak saznate kako su kafe, ručkovi i posete kafanama u društvu Udbine dece sastavni deo te i takve „nezavisnosti“ i magija, iluzija nestane.

Pritom, treba li reći da je stasala nova generacija – deca Udbine dece, dakle unuci, čiji opseg rada ide od konstantnih transfera na marketu političkih stranaka u one sa najvećom moći u datom trenutku, preko služenja Gebelsovoj medijskoj propagandi za malo slave na društvenim mrežama ili ulazak u rijaliti program, do onih najbrutalnijih primera – gaženja tuđe dece po putevima u Srbiji, što sve ostaje nekažnjeno.

Ali, sve je ovo samo jalova konstatacija stanja. Čini mi se da je postalo važnije nego ikada da budemo autentični i da ni po koju cenu ne ćutimo i ne dozvolimo da nas bilo šta uplaši ili natera u samoizolaciju.

Ako se niste prepoznali u pasusu iznad, među unucima, onda treba da znate da, bez jasnog opredeljenja da budete nasuprot njima u sledećoj prilici za političku utakmicu na izborima (ne samo u „njihovim“, već i u „našim“ redovima, jer ima unuka i među nama), neće biti ni vaše slobode.

Sloboda će nam spasiti razum, ako joj budemo dorasli, ali za slobodu se mora boriti. Taj unuk što je pregazio nečije dete za deset godina biće vrlo verovatno ministar u moralno propalom društvu, ili možda direktor televizije, a vaše kolege će s njim na kafu kao da je sve to tako normalno, ako im se ne budemo suprotstavili u prvoj sledećoj prilici. Mi, ničiji unuci.

Autor je publicista iz Novog Sada