Nije do dece, do nas je

Profesor Dragoljub J. Kečkić svoje mišljenje izneo je u medijima, te ga neću citirati, ali ću mu odgovoriti.

U prosveti radim 26 godina, a zapravo sam tu ceo život. Roditelji, prosvetari, vodili su me sa sobom od treće godine u škole jer nije imao ko da me čuva. Slušam ovih dana: „batina iz raja izašla“, „prosvetni radnici nezaštićeni“, „deca preopterećena“, „godine tišine dovode do minuta ćutanja“, a mnogo života je ugašeno, i izračunamo li matematičkom progresijom koliko je potomaka ubijenih takođe ubijeno, pa njihovih potomaka… izgubismo još jedan grad…

Pre ovog mraka lično sam u svojoj školi preživljavala svoj mrak. Jer štrčim, jer guram prst u oko direktoru, jer štitim decu, jer tražim znanje, jer, jer, jer… I slučajno, ili s namerom, dođe mi pod ruke knjiga „Pozdravi nekog“ Vesne Ognjanović i Budimira Nešića, pisane pre pola veka.

U njoj mnogo teških priča, i jedna koja objašnjava sve. Bar meni i mojoj deci (kako zovem svoje đake): u njoj neki dečak, dok u domu teši drugog, kazuje kako je jednom uleteo strogi vaspitač naredivši da svi skinu čarape kako bi ih iz čista mira tukao po tabanima, i beše neki Đoka koji nije brinuo o higijeni.

Vaspitač ga ljut izbaci napolje, da mu ne bi zagađivao vazduh, pa prebije ove čiste i uredne, te im se Đoka i dan-danas smeje.

Upravo se o tome ovde radi: već dugo nam se smeju oni što ne brinu o higijeni ni tela, ni duše, ni obraza. Naročito obraza.

Već dugo smo mi s čistim obrazom u manjini. Decenijama pedagoške škole završavaju najgori đaci – u vreme mojih roditelja završavali su ih najbolji.

Nasilja je u školama uvek bilo. Desetine primera imam iz ličnog iskustva kada pedagozi, rukovodstvo, nisu reagovali ispravno.

U našim školama dva i dva je uvek četiri. Možda u nekim sistemima može da bude nula ili jedan (kako je pokazao igrani film „Alternative Math“ Dejvida Medoksa iz 2017), ali u našem sistemu je četiri i rešenje je tu (ali ili niko neće da ga kaže ili…)

Ukratko: MINISTAR PROSVETE MOŽE DA BUDE SAMO CENJENI PROFESOR, S NAJBOLjIM REZULTATIMA SVOJIH UČENIKA, KOJI JE NAJMANJE 15 GODINA RADIO U PROSVETI; DIREKTORA POSTAVLJA KOLEKTIV, A NE POLITIKA; U ŠKOLSKIM UPRAVAMA NE SME DA RADI NIKO KO NIJE RADIO U PROSVETI BAR 10 GODINA I KO NEMA IZUZETNE REZULTATE.

Dakle, korenita promena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Budimo iskreni, malo je škola u kojima psiholog i pedagog umeju s decom, gde nastavno osoblje zna svoj posao.

Iz iskustva znam: nadzornici iz školske uprave podržavaju direktora zlostavljača, nastavnik koji seksualno uznemirava đake je rekao da „neće više, majke mi“, a s tim ne prestaje, u školama se prodaju psihoaktivne supstance, žmuri se na nasilje, ne traži se znanje, već ocena, reforme su sve gore, ali svi ćute, jer zašto se buniš, znaš li ko mu je tata?

Što se buniš, šta te briga što je otpušten odličan profesor i došao da radi ovaj s kupljenom diplomom? Pa šta ako su slušali pogrešan predmet? Pa šta ako ne čitaju lektiru…

U SAD se pucalo u školama i pre interneta. Nije problem u Kristijanu Goluboviću, nego je do onih zbog kojih je on na slobodi. Nije problem u TV programima, nego u onima koji daju dozvole za njihovo emitovanje.

Nije problem u telefonima, nego u sadržaju. GDE SU AKADEMICI DA PROVERE NASTAVNE PLANOVE? GDE JE NAUČNA ELITA DA PROVERI KO SVE DANAS RADI U ŠKOLI?

Jer, i auto da voziš, moraš položiti ispit i dokazati znanje, a da postaneš roditelj ne moraš ništa. Ni da dokažeš da si toj ulozi dorastao.

Bez pompe je prošla probna matura za srednjoškolce. Još jedan pucanj u kvalitet znanja. Zašto je probni test bio samo iz srpskog jezika i književnosti? Nadamo li se da nam srednjoškolci bar znaju maternji jezik?!

ŽELIMO LI PROBUDITI SVEST DA JE ZNANJE VAŽNIJE OD OCENE, probna matura mora se organizovati za svaku generaciju u pretposlednjem razredu, pa ko ne osvoji bar trećinu bodova, taj neka se tokom dodatne godine samo sprema za maturu, a ko odbije, neće moći da je polaže. To košta, reći će mnogi. A neobrazovana mladost ne košta?!

Možda nas je malo s čistim obrazom koje batinaju ovi s kupljenim diplomama i kojima se smeju oni kojima do higijene nije stalo, ali znate šta, sva deca imaju čist obraz, SVA!!!!

Nastaviću da brinem da ne uprljam svoj obraz i dušu, i da svojoj deci čuvam čistotu, i da duvam vetar u njihova krila, i da od njih tražim znanje, jer znanje je moć, i ljubav, LJUBAV! Jer šamar lako pređe u prut, a prut u pištolj.

Dosta sa šamarima!

Autorka je mama i diplomirana matematičarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.