Nije moralno, ali je po zakonu

Ne izgleda li „baš kao na filmu“ ono što se dešavalo (možda se i sada dešava ) sa dodelom i otkupom stanova za male pare službenicima Vlade i miljenicima stranaka, ali i sa najavom „provera privatizacije“ (R. Ljajića, B. Đelića)? Baš kao i sa podatkom kojima se poslanici, a Vlada naročito, hvale da su za godinu dana efikasno usvojili 200 zakona i 100 podzakonskih akata, o kojima uglavnom javnost pojma nema (ne zna se ni koliko ih je poslanika pročitalo). Uz malo cinizma moglo bi se i posumnjati da su izgleda baš zato i morali da donose jedan novi zakonski akt, onaj o tajnama raznih vrsta. Pa je javnost i zaštita i poštovanje građana i njihovih prava nekako postala suvišna i tamo gde je dosad bilo.

U sklopu takve stvarnosti ispostavilo se (naravno) da ono sa stanovima, a biće tako i sa privatizacijama nije uvek (!) bilo moralno, ali je bilo – po zakonu. Doduše, stanovi su bili predmet tek jedne Uredbe (ko se seća Koštuničina vlada je poglavito upravljala uredbama), što je nevažno, jer i resorni ministri koji nisu bili iz DSS s pravom kažu da nije bilo prekršaja, ništa nezakonito. Baš kao što i iz Agencije za privatizaciju govore da svi štrajkovi i nezadovoljstva radnika sada „na prženju“ u Nemanjinoj ulici, nisu u njihovoj nadležnosti. Objašnjavaju da dok su oni, po zakonu naravno (valjda dve godine), pratili kako se privatizacija sprovodi bilo je OK. Pa kakav je to zakon za ljude što liči na garanciju za moderne mašine za domaćinstvo: garancija dve godine, a prvog dana po isteku – mašina crkne? Kakva je to privatizacija koja ceo proces dovodi u pitanje? Da li stvarno misle ti „ljudi gore“, da bi „oni dole“ u tolikom broju izašli da štrajkuju bez razloga i da je stvarno reč samo o „pojedinačnim slučajevima zloupotrebe“. Ima li nečeg i u zakonima i u „praksi sprovođenja“ zbog čega bi neko morao da se takođe malo-malo prži ili tek nelagodno oseća?

Da li su sve te uredbe i zakoni lukavo smišljeni na štetu onih dole ili su loši iz neznanja? I kakva je to zemlja u kojoj nešto „nije moralno, ali je zakonito“. Da li je sve u rukama Agencije za privatizaciju, ili je stvar o mnogo značajnijem procesu novog društveno-ekonomskog sistema. Da li se, na primer, osim Agencije, za mišljenje pita i ministar za nauku (sada B. Đelić) kad jedna firma poznata po trgovini tekstilom kupuje Institut gde se prave nadaleko cenjene vakcine (bar su takve bile prilikom privatizacije) za zdrav stočni fond? Novi vlasnik, čija to nije krivica, ima obavezu da tu instituciju sačuva pet godina. Posle toga Agencija ništa s tim nema, vlasnik u nauku ne mora da ulaže, a ako hoće može zgradu Instituta i da sruši i izgradi komercijalne stanove?

Vrhunac degradacije privatizacije kad je na samom početku reformi, i to naročito one obećane „transparentne i poštene“ svakako je odsustvo zakonske obaveze da se za zaposlene plaćaju doprinosi za zdravstveno i penzijsko osiguranje. Da taj izdatak nije imao obavezujuću pravnu prednost saznaje se upravo ovih dana od svih resornih ministara što je svakako u skladu sistema u nekim razvijenim kapitalističkim zemljama, ali da li je bio dobar odmah i za Srbiju (u Sloveniji je bilo drukčije) koja bi tako počela da liči na bogatu Ameriku pre krize i naročito pre Obame. Uzgred, Barak Obama ovih nedelja „najširem auditorijumu“ po raznim američkim gradovima gde se okuplja nekoliko hiljada ljudi „sasvim nepredsednički“ objašnjava i brani svoju politiku zdravstvene zaštite za svakog stanovnika Amerike.

Kad je sve tako – biće nadasve zanimljiva formula „provere i stanova po bagatelnim cenama i privatizacije“. Naročito koji će „privatnik“ opstati, koji možda i – propasti?