„Nije nam nikakva uteha što će i Vučić sa svima nama u ambis“

Sada je vreme da napokon pozitivno utičemo na spostvenu sudbinu, da damo ono što više odavno nemamo.

Pre ili kasnije Kosovo će postati članica UN, to je svima jasno. Pomozimo Kosovu da brže postane članica UN i time započnimo raskid otrovnih i gubitničkih političkih veza sa Rusijom.

Na taj način sebi činimo najveću uslugu i tek tada bi se stekli uslovi da pitamo šta svet može da učini za nas. A može mnogo. Ako to ne uradimo, i dalje nećemo imati ono što odavno već nemamo, nećemo dobiti ništa i opet ćemo biti poraženi i izopšteni iz civilizovanog sveta, sa dobrim šansama za biološki nestanak. Zaostatak za svetom više neće moći da se nadoknadi.

Ovo nijedna od političkih partija u Srbiji neće glasno da kaže, zanemarimo SNS.

Zašto ostali ćute?

Ćutanje dovoljno govori o našim političkim akterima/kukavicama, nedorasli su problemima koje naše društvo ima.

Tragično je da i pored svih iskustava koja imamo njima je intelektualni i moralni integritet manje važan od kratkoročnog ličnog političkog profita u indoktriniranom biračkom telu Srbije koje ne može da razume lične interese i uklopi ih u političu podršku.

Neke branitelje onoga što već dugo više nemamo nazivaju zanesenjacima. Ali, oni nemaju pravo da ih tako zovemo, jer niko od njih nije otišao u srpske enklave i poveo svoju decu da tamo žive i spašavaju srpstvo, a zauzvrat jednu srpsku porodicu iz enklave da smeste u svoj beogradski stan. E, to bi bili zanesenjaci.

Ovako su samo politički kalkulanti koji računaju na naciju pijanu od lažnog patriotizma, utemeljenog na nepostojećem. Jedina ideja im je da se hiberniramo i sačekamo da Rusi pobede ceo svet, pa će tada možda biti neke šanse za odleđivanje u našu korist. Mada, mislim da bi Rusi i tada sasvim sigurno zanemarili tzv. našu stvar, kao i do sada.

Kome je godilo svakodnevno udaljavanje od Evrope i sveta poslednjih tridesetak godina? Lažnim patriotama, kleptomanima, kradljivcima glasova, šarlatanima i demagozima, ratnim huškačima čija su deca redovno bivala na vreme poslata u London i Njujork, nikada u Moskvu. A ovde su nam preporučivali političke sedative posle brojnih poraza, umotane u nepravdu i tobožnji patriotizam, koji je redovno bivao prvo ruski pa tek onda srspki. To više liči na endemsku bolest, nego na politički stav, pa još kao i patriotski.

Jedina šansa da i ovoga puta ne propustimo priliku da propustimo priliku je da vođa sagleda svoju ličnu šansu u tom nepropuštanju, inače, odosmo opet nizbrdo. Podržimo život u Srbiji, ne dozvolimo Vučiću alibi za kukavičluk. Nije nam nikakva uteha što će i on će sa svima nama u ambis.