Nije ovo jedina nadstrešnica

Duboko smo tužni zbog tragičnog gubitaka života i izražavamo najdublje saučešće porodicama i voljenima žrtava. Onima kod kojih su pošli pa stali pod tu nadstrešnicu, onima koji su ih čekali na nekoj stanici. LJudi se na stanicama dočekuju i rastaju, ljudi se na stanicama grle. Šaljemo im zagrljaj koji juče čekali, saosećanje i ljubav. Šaljemo zagrljaj i tebi koji/koja ovo čitaš.

Zagrljaj i ljubav je ono što nam svima treba danas, a i u danima budućim dok se suočavamo sa još jednom traumom. U redu je plakati…

Svi smo mi pod nadstrešnicom, koja je pala. Izgrađena je davno kažu 1964. godine, nije izdržala teret vremena, ostarila je i popustila ta Novosadska dama iz nekog drugog vremena. Vremena u kom se struka slušala, vremena u kom je bila pažena i nije padala. Pala je nakon dve rekonstrukcije, dodavanja teške konstrukcije sa staklima i dva svečana otvaranja u poslednje tri godine. Poslednje u julu ove godine, kada se bulumenta sjatila i slikala pokazujući, ispostaviće se, lažni sjaj.

Bili su tu tada ponosni svi oni koji danas peru krvave ruke ministri, izvođač radova kineski konzorcijum CRIC&CCCC, podizvođač Gemmax, projektant Saobraćajni institut CIP, činovnici Infrastrukture železnica Srbije, državni inspektor zadužen za kontrolu celog procesa koji se tu našao jer je morao da uveliča taj skup svojim prisustvom da ne bi ostao bez posla, umesto da radi svoj posao.

Nije izdržala teret korupcije i netransparentnosti oličenom u tajnom ugovoru sa kineskim konzorcijumom CRIC&CCCC na šta je potrošeno 16 miliona evra. Nije ovo jedina nadstrešnica, ima ih svuda oko nas. Na ovaj način se gradi Fruškogorski koridor i tunel kroz Frušku Goru. Hoćemo li smeti da prođemo njime?

Hoće li nadležni kada se pozovu na odgovornost ponovo reći ono čuveno „pa šta“? Hoćemo li smeti da vozimo bicikl, planiranim pešačko-biciklističkim mostom do Petrovaradinske tvrđave, a da nas ne preseče misao na nadstrešnicu koja je pala? Polomiše nam onomad bagrenje na Šodrošu da bi tu postavili „Kineski most“. Izvođač radova je isti. Ne, to zaista ne bi smelo, posledice i žrtve bi bile ogromne?!

Do juče nismo mogli ni da zamislimo da nadstrešnica padne, a pala je.

I onda pomislim na rudnike, koje tako samouvereno planiraju da otvore na dve trećine teritorije Srbije. Na Rio Tinto i njihove rudarske kolege širom sveta. Šta sa njima?! Obuzima me sada veliki strah, setih se da nas isti ovi koji su nas ubeđivali da je nadstrešnica bezbedna, isti oni koji daju garancije da će biti ispoštovani svi standardi prilikom eksploatacije, metodom koja nigde ranije nije primenjena. „Pa šta?“

Hodam tako gradom, gledam oko sebe kranove, gradilišta, gledam oko sebe nedovršene zgrade, ta čeda investitorskog urbanizma, koja bez plana, reda i mere otimaju svaku zelenu površinu oko nas, pitam se ko i kako ih gradi i kada će da padnu?

Sve je to nadstrešnica pod kojom stojimo. Nadstrešnica na kojoj stoji autoritativni režim oličen u kultu jednog čoveka koji stoji okružen svitom klovnova koji rade za procenat i koje je proglasio kompetentnim, čiji je jedini cilj profit. Profit koji erodira odgovornost, javni interes, potrebe zajednice i na kraju bezbednost.

Dok oni igraju kolo na toj nadstrešnici, pred kamerama, slaveći urbane pejzaže koji spolja izgledaju moderno, predstavljajući to kao našu pobedu, nadstrešnica popušta i preti da nam padne svima na glavu.

Pitanje je vremena, kada će ta Potemkinova sela koja se ukrašavaju farbom (plavom) pred dolazak svite, da se sruše, po mirnom sunčanom danu kakav je bio petak. A šta će biti kada nam priroda ne bude naklonjena?

Nemanja Milojević, aktivista pokreta Bunt protiv izumiranja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.