Nije po „ćuranu“, no po Veličkoviću

Obradovalo me što su se u Radetovom prilogu „Nad jednim tekstom o Ćuruviji“ našle kurzivne dopune „jedne evokacije pisane pre skoro deceniju“, pa i kurziv koji se odnosi na moju molbu da „onoga dana kad se beleška pojavila“ za naš Danas prokomentariše svoj poslednji susret sa Slavkom na dan njegove likvidacije. Pogotovo što sam mu posle, nekom prilikom pripomenuo kako je onda to odbio, a u toj evokaciji „preskočio“ tu epizodicu.

Sad se Rade opomeni lepo odužio, ali opet ima jedna sitnica čije javno notiranje, meni, a ni Radetu ne treba da bude nevažno. Ne znam tačno kad je to bilo, ali sigurno posle kraja 1999. Jer da izjavu o „poslednjem susretu“ zatražim i od njega „dosetio sam se“ budući da sam pročitao knjigu Dušana Veličkovića „Amor mundi“, a na njenoj posveti piše – decembar 1999. Tu Veličković opisuje svoj susret sa Brankom i Slavkom toga dana i postalo je jasno ko je „čovek sa bradom“. Zvali smo ga da se za Danas podseti tog susreta što je on i učinio, napomenuvši da pozovemo i našeg Radeta, jer je on zapravo taj čovek iz „starijeg bračnog para“ koji se pominje u „ćuranu“.

Ova dopuna čini mi se važna, jer bez nje neki policaj ili policiolog, a bome i poneki čitalac bi mogli pomisliti da sam ja od onih što odmah, čitajući anonimno dostavljenu belešku, znaju da je Veličković „čovek s bradom“, a Cvetićanin onaj drugi. Srećom, te sposobnosti, a ni sklonosti nemam. A štaviše za „starijeg čoveka“ ni tada, ni sada ne bih ni pomislio da je moj drug Rade, budući da, uprkos krštenicama, već četrdeset godina izgleda kao da je mlađi od mene.

Što se samog izvatka iz dosijea „ćuran“ tiče, sećam se: jeste on jednog dana, znatno pre, dospeo najpre na moj sto kao kopija u neadresiranom belom kovertu. Međutim, Gruja (Spasović, tadašnji glodur) i ja smo brzo, iako ne i lako, zaključili da niti imamo novinara, ni veze, ni logistiku, ni izvore kojim bismo navode iz tako dostavljenog anonimnog policijskog istrška valjano obradili. Pa smo se, kukavci, opredelili za takođe profesionalno pravilo – bolje informaciju ignorisati, nego nešto pogrešno objaviti. Pogotovo što smo kadgod imali iskustva koja smo skupo plaćali s „pouzdanim“ izvorima čiji su navodi bili – pouzdane „navlakuše“.

Božidar Andrejić, ekskurzijant po impresumu Danasa