Nije problem samo Kosovo

Njihova naknadna inicijativa da se određena pitanja vezana za Kosovo razmatraju, u zavisnosti od materije, i u okviru drugih poglavlja, učinila bi znatno težim naše pripreme, platformu i opteretila razgovore, pa bi naša diplomatija, uz podršku drugih članica EU, trebalo da pokuša da ih, u interesu uspešnih razgovora, od toga odgovori.

Podjednako značajan, ali i osetljiv deo pregovora u okviru poglavlja 35 odnosiće se na stanje odnosa i saradnje u našem regionu, ocenu učešća i doprinosa Srbije razvoju regionalne saradnje što, uz bilateralne odnose sa susedima, predstavlja jedan od prvih prioriteta spoljne politike Srbije. Osnovu za razgovore činiće kriterijumi iz strategije proširenja EU kojom je definisano da dobrosusedski odnosi, razvijena bilateralna i regionalna saradnja predstavljaju pretpostavku za pridruživanje zajednici većine evropskih naroda. Najpre jer se time osiguravaju mir i stabilnost u regionu i potvrđuje da su one usvojile i poštuju vrednosti na kojima počiva EU. Srbija je u skladu sa svojim opredeljenjem za uređenje odnosa sa susedima i u regionu normalizovala odnose sa svim bivšim jugorepublikama.

Ratno nasleđe, izbeglice, imovinska pitanja, nedefinisane granice sa nekim BJR, sukcesija, te prisustvo nacionalnih manjina u većini susednih zemalja, zahteva izuzetno pažljiv, temeljito pripremljen pregled stanja odnosa, otvorenih pitanja i mogućih problema vezanih za njihovo pristupanje ili pripadnost Uniji, kao i racionalne odgovore, predloge za njihovo rešavanje. Ranije Ljubljana, a odskora i Zagreb ponudili su svoja iskustva, a sada i podršku procesu pristupanja Srbije Uniji što, uz svo uvažavanje, valja uzeti uz meru opreza, s obzirom na način na koji Hrvatska odskora postavlja pitanja uzajamnih tužbi i nestalih osoba. A obe države imaju zajedničko problematično iskustvo. Pokušaj članice Slovenije da pritiskom na Hrvatsku – pretendenta na članstvo u Uniji, u rešavanje graničnih pitanja, obezbedi za sebe povoljan ishod što, obećavaju obe, neće koristiti u odnosu na nas.

Toga se nisu libile ni tzv. tradicionalni susedi (Mađarska, Rumunija i Bugarska) i pored, za nas značajne, duge tradicije dobrih odnosa i razvijene saradnje, naročito po njihovom ulasku u EU, koristeći njihova pozitivna iskustva i izbegavajući njihove greške. One su, naime, prateći svaku fazu napretka naših odnosa s Unijom, do kandidature, vršili ili nagoveštavali uslovljavanje podrške udovoljavanjem njihovim, manje-više neosnovanim zahtevima, prevashodno u odnosu na pitanja iz neposredne prošlosti i prisustvo i položaj njihovih manjina u Srbiji. To iskustvo, uprkos naknadnim uveravanjima da će podržati proces pristupanja Srbije EU, ukoliko postojeći problemi, kako ih oni vide: priznanje, prava i položaj manjina, autonomija, njihove crkve, i dr. budu rešeni na njihovo zadovoljstvo, pored opreza zahteva i realnu ocenu dosadašnjeg načina postavljanja tih pitanja s elementima pritiska, naspram njihovih uveravanja o „tradicionalnom prijateljstvu“.

Polazeći od uverenja da je, ne čekajući inicijativu ili poziv EU, a na osnovu objektivnog praćenja i razumnog predviđanja, bolje ići u susret događajima nego na njih sa zakašnjenjem reagovati, trebalo bi pripremiti prilagođen, jasno definisan odgovor na svako od ovih pitanja, za svaku pojedinačnu zemlju, kako bismo imali argumentovan stav koji će biti razumljiv i prihvatljiv za članice Unije. Platforma za razgovore o stanju odnosa i problemima/prednostima susedstva moraće da pođe od nemalog broja suseda i njihovih specifičnosti koji se na njih odražavaju, uzimajući u obzir istorijski kontekst, postojeći ustavno/zakonski okvir, statistiku i druge izvore, ali i, za nas nepovoljan odnos snaga, uz ukazivanje na neprihvatljivost uslovljavanja.

Autor je član Foruma za međunarodne odnose EPUS