Nije svaki lekar „doktor“

Zar da u Srbiji pogine, kad nije negde na Kosovu. Mogla je svaka neprijateljska ruka da ga stigne, uvek je bio brži. Ni Učke, ni peta kolona, ni opšti kriminalitet. Ni „njegovi“, u krajnjoj liniji.

„Našao“ ga je lekar, preciznije, on nije našao lekara. Šta će, uopšte, lekar vikendom u zdravstvenoj ustanovi?

Srećom, dežuraju sestre i tehničari.

Od petka u podne do prve vizite u ponedeljak, izgleda, da u bolnici ipak nekoga ima. Čak i praznikom.

Vikendom su lekari zabavljeni ozbiljnijim stvarima: govore ili pišu za novine, snimaju TV-emisije, sviraju na rok-koncertu, žure na rođendan, u lov, na pecanje ili utakmicu, drže važna predavanja na kongresima u inostranstvu, osnivaju grupe građana, bave se politikom i geopolitikom, ali pre svega: i vikendom i radnim danima državni lekari ordiniraju u privatnim klinikama.

Tamo primaju i pregledaju, tamo rade analize, tamo postavljaju dijagnoze, upućuju, operišu, nema listi čekanja, nema gubljenja vremena.

Tamo primaju privatnu platu, ali i poklone, zabranjene u državnim. U državnim se državni lekari samo „vode“.

To „vođenje“ se preskupo plaća.

U takvoj situaciji korisniku zdravstvenih usluga uglavnom ostaje samopomoć.

Srećom, ne važi za sve lekare.

Postoje istinski posvećenici, čovekoljubivi isposnici koji žive monaškim životom proučavajući ljudsko telo i njegove neprijatelje; oni pravilno razumeju svoj poziv.

Ma koliko bio prljav, rudarski, zamoran i neprijatan.

Nemaju vremena za svoju decu, spasavajući tuđu. Politiku ne razumeju, studirali su medicinu. S razlogom smatraju da je strančarenje „ispod“.

Neugodno je kada se ljudi klanjaju do zemlje titulišući sa: „Doktore!“. Najpre zato što nije svaki lekar „doktor“, već samo diplomirani lekar, kasnije eventualno i specijalista.

Istinski unutrašnji osećaj moći ne nastupa titulisanjem već saznanjem da je ljudski život spašen. I da je lekar još jednom pobedio smrt.

Možda se jedan broj lekara plaši smrti i direktnog susreta sa Njom, pa beži u politiku, ne znajući da je politika višestruko opasnija i puna pogibelji i da lekar nije obučavan za tu vrstu borbe.

Možda postoje lekari lišeni empatije. Možda su prezasićeni, gledajući sirotinju po sivim hodnicima.

Možda i preterujem, možda čak i lekar ima kredite pa je primoran da radi istovremeno u državnoj i privatnoj ustanovi.

Jeste sukob interesa, ali kamate rastu, plate u državnoj nedovoljne, a bankari nemilosrdni.

Sve te misli prolaze kroz glavu dok sahranjujem oca.

Otac je preminuo u sekundarnoj ustanovi. Specijalna plućna bolnica u Beloj Crkvi nema niti jedan jedini respirator.

Bolnički lekar specijalista pulmolog radi u privatnoj poliklinici u Vršcu.

Nakon što je prošao kovid i lekari u okrugu desetkovani, imenovano je ve-de rukovodstvo koje nije čulo da je predsednik Vučić javno izjavio da Srbija ima 1.500 slobodnih respiratora u magacinu u Krnješevcima.

Bolnica po potrebi pozajmljuje respirator Opšte bolnice u Vršcu, koja ima 24 respiratora. Ne oseća potrebu da za dve godine trajno pribavi jedan (1), iako ima i pravo i obavezu da to učini.

Sve okolne „obične“ bolnice imaju respiratore osim specijalne, plućne, koja u tome ne vidi problem, jer se oslanja na moćnu Kamenicu. Čija se moć tako znatno umanjuje.

Niti ima sastav obučen za rukovanje složenijim medicinskim aparatima koje treba da ima sekundarna ustanova, bar na papiru. I mada pokrajinsko zdravstvo redovno negde pronalazi i dodeljuje sredstva ovoj bolnici, monitoring očigledno izostaje.

Urgentni slučajevi upućuju se sanitetom u tercijarnu ustanovu u Sremskoj Kamenici, uglavnom sa zakašnjenjem, što je trošak koji daleko prevazilazi iznos vrednosti jednog (1) respiratora. O ljudskim gubicima izlišno je govoriti.

Žali bože truda Predsednika.

Za to vreme, na respiratore u magacinima godinama pada prašina, piše Danas. Ali lekari to ne znaju. Rad u privatnoj poliklinici zahteva punu koncentraciju. Koliko je bolnica u Srbiji koje nemaju nijedan respirator, i zašto ga nemaju?

„Državni“ lekari nisu međusobno povezani, ustanove nisu umrežene, niti je sistem centralizovan u meri da zna koliko je opreme lagerovano negde u centralnom magacinu, što je ista priča sa početka devedesetih, kada su gubici na frontu nastajali zbog nedostatka ratne opreme lagerovane negde u magacinu, o čemu je neko propustio da obavesti liniju.

O čemu svedočim lično.

Ako je aktuelna glavna briga svih okolnih vojski, čak i NATO pakta, ne nabavka naoružanja već zdravstveno obezbeđenje armija, gde je tu srpska vojska? Ili će njeni lekari nastupati kao grupe građana?

Zato što deluje da po ustanovama većina lekarskog i sestrinskog osoblja ne komunicira jedan sa drugim, ili da to čine preko volje.

Pacijenti to ne znaju. Opšti je „narativ“ u javnosti da porodice napadaju lekare, ali javnosti nije poznato da lekari po ustanovama nasrću jedan na drugog ne samo verbalno, već i da se fizički obračunavaju i podnose međusobno krivične prijave.

A ponajmanje pacijenti znaju da li je lekar uopšte diplomirao, da li je specijalista, da li je obučen za rad u složenim i teškim uslovima ili je diploma lekara tu zbog okoline.

Citiraću Džonija: „Zašto, kod nas, ljudi idu u školu? Ne da nauče – nego da dobiju diplomu. Da tako stignu do nekog položaja, ne radi ideje, već radi slave. Da se dočepaju popularnosti i da se revanširaju svima…“

Ministarstvo zdravlja mora da se pokrene odmah i da zauzme jasan stav prema istovremenom radu lekara u privatnoj i državnoj ustanovi.

Ili da lekari rade samo u privatnoj, ili da rade samo u državnoj praksi. Ukoliko je to nemoguće, a jeste, onda da se vikendom angažuju nezaposleni lekari sa liste NSZ.

Neka rade četiri vikenda u mesecu, što je 12 dana, toliko su pacijenti prepušteni sami sebi. A sticaće dodatnu praksu i staž, rasteretiće socijalno, pacijenti za utehu bar neće biti sami vikendom.

U zavisnosti od okolnosti, napad na lekara može da bude krivično delo, ali napad lekara na život građana neznanjem, nestručnošću, neodgovornošću i zanemarivanjem, isto je.

Neka zakonodavac razmisli o tom novom krivičnom delu.

Autor je pravnik iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.