Nije sve tako sivo

O mnogima od njih pisali smo već u kolumni Naš grad. Od prodaje obala reka, gradnje na zelenim površinama, parkovima ili zaštićenim prirodnim ili kulturnim dobrima poput Kalemegdana, Velikog ratnog ostrva ili parka Ušće, zatim o popunjavanju stambenih blokova komercijalnim sadržajima umesto javnim objektima ili površinama, o otimanju Savskog amfiteatra ili o toleranciji nelegalne gradnje na Savskom nasipu.

Organizujući se protiv ovakvog uništavanja grada, pravljene su brojne peticije, protesti, akcije, tužbe, ili prijave. LJudi nisu nemo gledali i ćutali uprkos tome što bi se iz naših medija to vrlo lako moglo naslutiti. Zbog potpune kontrole koju nad medijima ima vladajuća stranka, ovi napori su teško mogli da nađu put do šire javnosti. Iako su brojne od ovih borbi izgubljene, u smislu da je na mnogim mestima moć političara i novca bila nesrazmerno jača od volje i mogućnosti građana, kroz njih se stvarala i stvara se nova zainteresovana javnost za budućnost našeg grada. Kroz ove nekad sporadične, nekad duge i uporne borbe građana u svojim blokovima, naseljima ili krajevima, kroz ove iskre otpora iscrtava se nova mapa grada na kojoj su glavni toponimi upravo grupe zainteresovanih i informisanih ljudi koji zajednički promišljaju grad. Kad dovoljno naraste, ova mapa će zameniti i zaseniti mapu žarišta, problema, korupcije i kršenja zakona. Ove dve mape se često preklapaju, jer su skandalozni potezi vlasti povlačali i otpor građana. Ipak, danas sve češće viđamo da se ljudi samostalno organizuju i van direktnih otpora, uzimajući rad na svom okruženju u sopstvene ruke.

U subotu će u Bloku 23 na Novom Beogradu biti napravljene kućice za ulične pse, kako bi ove životinje lakše prezimile zimu. Sa druge strane autoputa, u susednom Bloku 22 zadnjih par meseci niču nove sadnice i sređuje se jedan po jedan kutak ove mikroceline grada u akcijama koje uključuju sve veći broj stanara ovog bloka. Danima aktivisti i aktivistkinje okupljeni oko Združene akcije Za krov nad glavom skupljaju obuću, odeću, posteljinu, ćebad i konzerviranu hranu, koju će uskoro odneti porodicama iz naselja Vuka Vrčevića, koji su u požaru ostali bez svojih domova i svega što su imali.

Ovo su samo neke o priča o običnim ljudima u Beogradu, koji ne mogu dočekati da institucije urade posao za koji su plaćene, već preuzimaju stvar u svoje ruke. LJudima koji pokušavaju da olakšaju život sebi i drugima u svom okruženju, da ulepšaju grad i da ga učine humanijim mestom za život.

I dobro im ide, iako rade u senci betona, pohlepe i bahatosti, gde je aktuelna vlast u stanju da dopusti sve što nekome padne na pamet za šaku dolara i gde megalomanske ideje pranja novca imaju prioritet u odnosu na normalan život. Ovi ljudi nisu digli ruke, niti žele da čekaju da im Vesić smisli neku novu otimačinu javnog dobra. Nisu defanzivni i nezainteresovani i neće da čekaju da problematične odluke grada prikucaju na njihova vrata ili vrata njihovih komšija. Spojila ih je bliska prošlost kad su ljudi bili više upućeni jedni na druge, šetnja parkom sa decom ili kućnim ljubimcima ili zajedničko suprostavljanje izvršiteljskoj mafiji.Osvrnite se oko sebe. Nemojte ignorisati probleme u vašem gradu, još manje ideje kako može biti bolje.