Nije sve u ratovanju

Dok nemački predsednik Štajnmajer tvrdi da oni nisu, nego da je ovaj izazov smo test organizovanosti i solidarnosti naroda, naš predsednik svakog dana tvrdi da jesmo, a ministar Vulin sa neskrivenom radošću stalno menja ratne uniforme.

Dobro, neka taj „odnos prema ratu“ bude stvar percepcije, ličnog doživljaja, ratničke prošlosti… Da podsetim da je naš predsednik pre 25 godina u Glini rekao: „Nikada Srpska Krajina, nikada Glina neće biti hrvatska. Ukoliko srpski radikali pobede, vi znate da ćete živeti u Velikoj Srbiji, jedinstvenoj srpskoj državi, i tu odstupanja biti neće.“ Ima dakle naš predsednik tu ratničku crtu, nema zbora – i dan-danas neprekidno ratuje protiv vidljivog (Đilas, Šolak, N1, Danas…), a evo i protiv nevidljivog neprijatelja (korona virus).

Pa ako smo „u ratu“, kako da procenimo uspeh ratovanja a da ne naljutimo ni Gordanu Uzelac, ni Dragana J. Vučićevića, ni neponovljivog Sašu Milovanovića, a ni samog AV, koji se zajedno sa našim epidemiolozima neprestano ljuti i breca na neposlušni narod, a zatim ga kumi i moli?

Možda da proverimo kako je kod nas a kako kod suseda, koliki je procenat zaraženih ljudi (izračunavao sam iz odnosa testiranih i pozitivnih)? Stvari stoje ovako: najmanje je zaraženih u Sloveniji 3,31%, pa Mađarskoj 4,23%, Bugarskoj 4,57%. U drugoj polovini su Bosna sa 7,70%, Crna Gora sa 7,82%, Hrvatska sa 8,89% i Makedonija sa 10,28%. A ko ima ubedljivo najveći broj zaraženih? Pa naravno ratnička Srbija sa 17,47%. Analogni procenti se dobijaju i kada se računa broj zaraženih na ukupno stanovništvo – i tu je Srbija iznad svih sa 0,8 promila!

Što znači da loše vodimo rat. Uprkos tome što doktor Kon kaže da se „nemamo čega stideti“.

Odmah da kažem, da sa izuzetkom Bugarske najmanje testiramo u regionu, a u odnosu na propalu Sloveniju čak pet puta manje. Po broju zaraženih već smo prestigli Maleziju, koja ima 30 miliona stanovnika – podatak koji prvo padne u oči kada pogledate tabelu worldometer.info.

I nisu to jedine ratničke dileme…

Uprkos ratnom stanju, kod nas umire mnogo više mladih ljudi nego u svetu. Npr. u grupi 40 do 50 godina u svetu umire 0,9% a kod nas 11,7%?

I zbog čega je predsednik morao da otima respiratore i vozi avione kada je od nabavljenih 1.008, na respiratoru bilo najviše 150, a sada je 125 ljudi? Da nije bilo humanije da struka proceni koliko nam je respiratora stvarno potrebno, a predsednik da višak preusmeri onima čiji je zdravstveni sistem „propao“? Ili naš predsednik zna nešto strašno o čemu mi obični smrtnici pojma nemamo?

I kako to da, kako ponosno reče RTS imamo više testova od SAD, kada oni testiraju 11.000 ljudi na milion (a ima ih 300 miliona), a mi 3.700 (na 6 miliona)?

Sent Egziperi tvrdi: kada želiš da upoznaš odraslog, nikada ne pitaj prava pitanja: „koje je boje tvoj glas, da li puštaš golubove, koje igre umeš da igraš“? Uvek pitaj za neku brojku: „koliko si visok, koliko težak, koliko zarađuješ“… Zbog toga je ova moja sumnja tako puna brojki. Dakle, mnogo je nejasnoća… Molim da naši stručnjaci ovo objasne, a ako moje razmišljanje nije tačno, odmah da mi kažu da postavljam politička pitanja i optuže za izdaju… Neka mi sudi vlast ili istorija, svejedno.

Moje je mišljenje da nije sve u ratovanju i potpunoj izolaciji, ali to ne smem glasno reći da ne naljutim opet doktora Kona, pa da nanovo odustane od rukovođenja Kriznim štabom… Kao lekar sa praksom ne razumem kako bi bilo štetno da ljudi po ovom suncu prošetaju po livadi, a nije štetno da se guraju u Lidlu? U kome će završiti gotovo svaki od sto evra koji će nam predsednik pokloniti, ne bi li tako pomogli oronulu nemačku privredu, koja će, kako kaže Broj jedan, propasti mnogo više od naše. Humano sa njegove strane…

Da li struka – svaka, pa i naša, ima obavezu da se stalno preispituje i hrabro, u skladu sa zavetom Hipokratu, kaže da je nešto možda potrebno drugačije, ako je i ako već nije kasno? Ili moramo bespogovorno da slušamo našu „kinesku braću“ koja su juče, pritešnjena logikom brojki, javila Svetskoj zdravstvenoj organizaciji da je u Vuhanu ipak bilo 50% više umrlih (izvor Sky news), a pravdali se banalnom greškom i kašnjenjem…

Okreni, obrni pa mi prihvatamo doktrinu najmanje uspešnih u lečenju korona virusom, ili je i ovo moja politička ocena? Kako verovati onima koji su uhapsili prvog doktora Li Venlianga, koji je hteo upozoriti svet na opasnost korone i koji sada „filuju“ podatke kako im se svet ne bi smejao? Kod mene se to zove gubitkom kredibiliteta, kod vlasti političkom ocenom onih koji žele da nas virus pobedi… Sve ovo će ubrzo proći, i tek ćemo tada biti svesni svojih zabluda… Ja sigurno. Kon i ekipa, sumnjam…

Sumnja – najplemenitiji i najpametniji način postojanja mislećih ljudi u nas je odavno zabranjena, a u vreme vanrednog stanja dodatno opasna. Ovde su na ceni samo ljudi koji ne sumnjaju, ni u šta, a u vođu i doktora Kona nikako. Sumnje nema ni na „konferencijama za štampu“, jer jednostavno nema ni novinara! Italijanski državnik, Frančesko Gvičardini, govorio je da je prvi zadatak svake vlasti da otkloni svaku sumnju.

Naša vlast sumnju smatra kriminalnim i antidržavnim delovanjem – ni ona, ni botovi, neće se boriti da uklone razloge sumnje, već da uklone onog ko sumnja. Vanredno stanje i strah od opakog virusa nikako ne sme biti razlog za jednoumlje i ukidanje demokratije. Ova tortura koja se svakodnevno isijava sa televizija sa „nacionalnom frekvencijom“ a koju diktira predsednik i struka koja ga savetuje, doći će ubrzo na naplatu i porušiti evropski put Srbije (u demokratiju). Nažalost, mnogi to neće doživeti kao problem – pa imamo mi „brata Sija“!

Do završetka vanrednog stanja i permanentnog ludila koje se emanira moramo biti i strpljivi i hrabri i podneti „dve-tri gusenice da bi videli leptira“, kako je nas i Malog princa poučila ruža sa asteroida B612.

Ako se ne borimo za leptira, naš život izgubiće smisao.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu