Nije zarobljena država, već ljudi

Ona nije ni dobra, ni loša, uzeta je sa one strane dobra i zla, ali je surovo istinita.

Opozicija nikada i nigde ne donosi promene, ona ih samo izvršava.

Kada Srbija bude bila zrela da se politički, vrednosno i društveno promeni, izvršioci radova izbiće na površinu sledeći neumoljive zakone fizike. Ideja kojoj dođe vreme je nezaustavljiva.

Ona ne zavisi od svog kvaliteta, od ljudi koji je pronose, od zemlje u koju pokušava da zarije klice. Zavisi isključivo od vremena koje je sudbina rezervisala za nju.

Kada jedan sistem prestane da odgovara stanju proizvodnih snaga i kada se pretvori u prepreku za njihov dalji razvitak, on počinje da propada i biva odstranjen (Marks).

Neoliberalni kapitalizam počeo je da propada onog trenutka kada je sebe proglasio poretkom zamrznute istorije. Svet ipak nije globalno selo da bi ga jedna seljačka ideologija formatirala i zarobila.

Čudovišna vladavina finansijske oligarhije morala je da udari o ledeni breg, jer je kapitalizam sistem sa greškom u sebi, on ciklično generiše globalne ekonomske potrese koji prete da ceo svet pomere iz ležišta.

Sami uzroci nastanka kapitalističkog načina proizvodnje kriju u sebi njegov karakter – globalizacija, eksploatacija i akumulacija.

Pojava parne mašine i alatljike u Engleskoj pretvorila je primitivnu manufakturu u modernu, krupnu industriju.

Dotadašnji feudalni način rada nije postizao potrebe sve veće potražnje.

Samo je masovna proizvodnja mogla da zadovolji zahteve tržišta, a za nju su pored novih proizvodnih snaga bili neophodni novi proizvodni resursi.

Otkriće Amerike i morski putevi oko Afrike sve do Indije omogućilo je stvaranje globalnog tržišta, a njegov kosmopolitski karakter stvorio je uslove za nekontrolisanu eksploataciju kolonija.

Istorijska zasluga kapitalizma je rušenje prevaziđenih feudalnih odnosa i stvaranja nacionalnih država.

Nasuprot tome, iako je donekle civilizovao najvarvarskije narode u najzabitijim kutovima planete, on je u kolonijama instalirao režime koji su počivali na neskrivenoj korupciji, sa zadatkom da sistemsku pljačku nacionalnih resursa prikriju različitim političkim i religioznim iluzijama.

Taj recept primenjuje se i danas.

Balkan je vekovima unazad bio meta onih sila koje svoje imperijalne ambicije nisu mogle da ostvare na prekomorskim prostranstvima.

Dok su pomorske sile poput Velike Britanije, Francuske, Holandije, Španije delile druge kontinente, istočni dvorovi – Berlin, Beč i Moskva bavili su se Istočnim pitanjem i odumiranjem Osmanskog carstva kao šansom za teritorijalnu ekspanziju. Rusija i Austrija delile su Balkan istim imperijalnim makazama kojim su Engleska i Francuska delile Afriku.

Lenjin definiše imperijalizam kao fazu kapitalizma u kojoj je monopol zamenio slobodnu konkurenciju.

NJega karakterišu krupna proizvodnja, ekstenzivna koncentracija kapitala i stvaranje koruptivnih kartela. Dakle, imperijalizam je monopolistički stadijum kapitalizma.

Mi danas živimo u eri ultraimperijalizma.

Kaucki je tu fazu opisao kao imperijalistički detant, odnosno dogovorenu eksploataciju bez globalnog konflikta. Za razliku od nekontrolisanog sudara imperijalnih monopola, što je bio uzrok Velikog rata, današnje imperije liče na multinacionalne korporacije koje su uspešno podelile svet.

Podelom sveta podeljene su i kolonije, toj podeli podvrgnuta je i Srbija.

Proces rekolonizacije jedne države počinje uništenjem njene nacionalne industrije ili industrije u državnom vlasništvu, čime se stvara ogromna potreba za stranim proizvodima. Ali, osvajanje lokalnog tržišta robom široke potrošnje samo je prelazna etapa.

Ultraimperijalizam počiva na stapanju finansijskog i industrijskog kapitala, pa se imperijalna moć dokazuje ne izvozom robe, već izvozom kapitala.

Kapital se plasira u zaostale zemlje jer je profit visok, cena zemlje mala, nadnica niska, a sirovine jeftine. Mogućnost finansijskog plasmana u vidu kreditnog zaduživanja i izvlačenja ekstraprofita stvara se time što se kolonija u unapred potčinjenom statusu gura na svetsku monetarnu pijacu i primorava na krupne infrastrukturne projekte. Ono što je u 19. veku bila železnička pruga, danas su auto-putevi.

Kada u koloniji nastaju promene?

Kolonija se ne menja, kolonija se oslobađa.

Ovde na delu nije vojna, već ekonomska okupacija.

Srbija korača svoj drugi marš kroz istoriju kapitalizma.

On je započet brutalnim i bezdušnim odvajanjem sredstava proizvodnje od proizvođača, a nastavlja se proterivanjem seljaštva sa zemlje, njihovom koncentracijom u gradove gde postaju rezervoar niskokvalifikovane radne snage.

To je, pored državne birokratije, prosečni birač u Srbiji kojim Vučić tako spretno manipuliše.

NJihove porodice i njihova okolina su njegovi sigurni glasovi. Oni su nedostupni bilo kome, jer su zarobljeni žičanom ogradom šrafciger-industrija. Ovde nije zarobljena država, ovde su zarobljeni ljudi.

Pretvoreni su u pogonske linije, u dodatak mašini.

Ako smo dozvolili da radnik nema pravo glasa na radnom, kako će imati na biračkom mestu?

Kako onda do promena?

Jedna društvena formacija ne propada pre nego što su se razvili novi, viši proizvodni odnosi. (Marks)

Onda kada se pobuni armija potlačenih zombija koja još uvek gleda u puniji deo svog polupraznog stomaka, kada prestane da traći svoj život zarad bonusa pokondirenog menadžmenta, kada udahne zagađeni vazduh, popije zatrovanu vodu, povrati plastificiranu hranu, kada odbije da mu zemlja bude sledeća žrtva kineskog lihvarskog kapitalizma, onda će uslediti, ne promena, već zalet.

Za promenu ovi potencijalni sankiloti moraju dobiti bolju ponudu. Moraju postati vlasnici svojih sudbina, moraju stvoriti nove proizvodne i vlasničke odnose, moraju izgraditi državu na ruševinama kolonije. Ko će ih predvoditi sasvim je svejedno. Vreme će i to izabrati.

Autor je lekar, član Demokratske stranke