„Nikada se nije žalio, nikom nije zavideo“: Mali čovek iz srpske enklave u Orahovcu – Peda Aguš

Svima je bio simpatično smešan, sa levim razrokim okom, što mu je ostalo, verovatno kao posledica prevremenog rođenja sa bratom blizancem 1971, kada su kao sedmomesečna nedonoščad morali da provedu u inkubatoru još dva meseca i sa do pola otkinutim desnim uvetom, koje mu je pre rata oštetio jedan rezervista po povratku sa vojne vežbe, kada mu je puška iz nehata opalila u pravcu Pedine glave, okrznuvši mu, na sreću, samo obraz, odnevši mu deo uveta.

Tako „obeležen“ izgledao je neobično, a i sam se dodatno trudio da namernim mrgođenjem i podizanjem obrve odaje utisak strogog, ozbiljnog čoveka.

Govorio je uvek glasno unoseći se ljudima u lice, koji zbog njegovog razrokog pogleda, nikada nisu bili sigurni šta smera.

Glumeći autoritet i nekog ko, navodno, u potpunosti vlada situacijom, zbunjivao je sagovornike, naročito one koji ga nisu dobro poznavali, pa bi, tek kada bi uvideo da je njegov nastup izazvao željeni efekat, najedanput razvlačio osmeh na licu, pokazujući da se samo šalio i nastavio normalno da razgovora, opuštajući sagovornika, otkrivajući mu pravog sebe.

*
Kada su, nakon rata 1999, bežeći iz geta, mnogi Srbi a među njima i njegova braća sa porodicama, sa kojima je živeo u zajedničkom domaćinstvu, napustili Orahovac, ostao je sa starim i onemoćalim roditeljima u porodičnoj kući koja je, kao i sve druge srpske kuće u gornjem Orahovcu, počela da propada usled zapuštanja, jer su ukućani tada bili zaokupirani jedino spašavanjem svojih golih života.

Nedugo zatim su mu, jedan za drugim, pomrli roditelji, te je ostao potpuno sam.

Nastavio je da živi u staroj, oronuloj kući, koja je svakim danom sve više pokazivala da joj nedostaje život.

Često sam se u tišini noći pitao kako li mu je tako samotnom među napuštenim mračnim kućama, koje su počele da se urušavaju, u ulici, koja je svakim danom, sve više, postajala albanska?

Šta li radi, kako li se oseća, o čemu razmišlja, da li je imao nešto da jede?

Nije imao nikakvih prihoda, dobijao je samo privremenu novčanu naknadu u više nego skromnom iznosu, što mu nije bilo dovoljno ni za podmirivanje komunalnih računa. Svi smo se čudili kako je uspevao da preživi sa tako malim iznosom.

Nikada se nije žalio zbog toga. Nikom nije zavideo.

A mi smo se žalili na male plate, međusobno se gložili oko prava na posleratne donacije i u sebičnosti svojoj trudili, da sebi, na razne načine, poboljšamo uslove života, zavideći jedni drugima.

I humanitarne organizacije su prilikom podele pomoći uvek forsirale samo višečlane i višedetne porodice, dok su samce, poput Pede, zanemarivale.

Kao da su oni manje vredni, kao da im samački život nije teret dovoljno težak sam po sebi, a zapravo su baš oni imali itekako važnu ulogu u životu „enklave“.

Uprkos tome, ponekad nam se činilo da je Peda, baš zbog toga, bio srećniji od svih nas, jer je neopterećen materijalnim stvarima živeo bezbrižnije, pomalo i boemski.

Retko je napuštao „enklavu“, i to, samo kada bi iz neke velike nužde morao. Jednom prilikom ga je rodbina naterala da se preseli u Stalać, gde mu je, od novca dobijenog od prodaje nekog zemljišta, kupila kuću.

Mislili su da će tamo da se skrasi i da započne neki novi, srećniji život, ali se nikako nije mogao prilagoditi novoj nepoznatoj sredini, pa se ubrzo vratio u „enklavu“, objašnjavajući svima da mu je ovde sa nama najlepše. Vratio se svojoj staroj kući i starim navikama.
*
Verovatno ga je svaki kutak prazne kuće i opustelog dvorišta podsećao na pređašnji život i budio tužne uspomene, te je bežeći od njih, po ceo dan provodio na ulici, među ljudima a uveče bi se, u smiraju dana, ponovo dovlačio u hladnu samoću svoga doma.

Propio se, kao što se i očekivalo. Prijatelji su ga zbog toga prekorevali, ali ga nisu osuđivali.

Znali su da pije da bi umrtvio svoja čula, kako bi lakše podnosio samoću. Uprkos tome bio je rado viđen gost u svakom društvu.

Bez njega se nije mogla zamisliti ni jedna pijanka ili sedeljka među preostalim Srbima u gornjem delu Orahovca.

Poznanici su naročito voleli da ga ugošćuju u svojim kućama na krsnim slavama i porodičnim veseljima, posebno ga nutkajući hranom, znajući da nema često priliku da pojede nešto skuvano i toplo.

Mnogima od njih je bio najdraži i omiljeni gost. Nikada nije zloupotrebio nečije gostoprimstvo, niti koga uvredio ili se posvađao sa kim, čak i kada bi se dobrano napio.

Bilo je i prilika kada bi se snebivao da primi nečiju čast, naročito kada bi bio trezan, znajući da nema mogućnosti da uzvrati istom merom.

Postao je simbol srpskog dela Orahovca, jer je po vas dan bio na ulici, ispred prodavnice, začikavajući prolaznike.

Najviše vremena je provodio ispred prodavnice u blizini lokalnih srpskih institucija: Srpske opštine, Pošte i Ambulante, gde je bilo najviše ljudi.

Glasno je, da ga svi čuju, prekorevao zaposlene da ništa ne rade, da kasne na posao i da pre isteka radnog vremena odlaze kućama.

Vikao je na nas sa vrata prodavnice, držeći flašu piva u rukama i zasmejavajući prolaznike pretio da će nas prijaviti nadležnima u Beogradu zbog nerada, upozoravajući nas da imamo sreću što nam on nije šef, inače bi smo videli šta je pravi red i disciplina.

Niko mu se zbog toga nije ljitio.

Naprotiv, zamislivši se na trenutak, priznavali bi sami sebi da je poprilično u pravu. Samo što siroti Peda nije znao da su gore u Beogradu na vlasti ljudi još gori od nas i da država Srbija nije više ono što je nekada bila.

Ujutru bi dolazio pre svih nas i autoritivno zavodio red na uličnom parkingu.

Usmeravao bi i savetovao stranke kako i gde da završe posao zbog kojeg su došle, pa su mnogi od njih bili ubeđeni da je radnik opštine.

Da bi ga odobrovoljili, navodno plašeći ga se, čašćavali smo ga od ranog jutra pivom u obližnjoj prodavnici, iako svesni da i sami doprinosimo njegovom pijanstvu.

Više puta smo pokušali da ga ubedimo da je bolje da mu umesto piva kupimo neke namirnice, ali bi on kategorično uvek birao pivo.

To svakodnevno opijanje, neredovna ishrana i spavanje u memljivoj podrumskoj sobi stare kuće, odrazilo mu se na zdravlje, pa je ozbiljno počeo da oboljeva. Jednom se na slavi Svetog Lazara, kod jednog svog rođaka, toliko napio da je pao u komu iz koje se probudio tek u sanitetskom vozilu na putu za đakovačku bolnicu, kada smo već svi pomislili da je mrtav i počeli da žalimo za njim.

Umesto da to shvati kao poslednje upozorenje, po povratku u život zbijao je šale na račun svog „vaskrsnuća“ i nastavio po starom, kao da se ništa nije dogodilo.

Tada je dobio i novi nadimak: „Peda vaskrsli“.

Dva puta je završio i na Kliničkom centru u Kosovskoj Mitrovici, gde su mu lekari, oba puta, iz pluća izdrenirali veliku količinu tečnosti, nakupljenu zbog lošeg rada sve slabijeg srca.

Nije mnogo mario za zdravlje, uglavnom bi se po izlasku iz bolnice i nakon ozbiljnih upozorenja lekara, nakon kraće apstinencije, vraćao starim porocima.

*
Prodavnice su u izolovanim srpskim „enklavama“, između ostalog, imale i ulogu socijalizacije društveno izopštenih ljudi, pa je Peda, koji je po vas dan provodio u prodavnici, među ljudima, imao priliku da čuje razne informacije i da bude upućen u sve lokalne događaje, te je važio za nekog ko je dobro obavešten o svemu što se dešava u „enklavi“.

Njegovi komentari i ocene nekih društvenih pojava u „enklavi“ bili su, barem po meni, sasvim korektni.

Bio je pravičan i, uprkos čestom pijanstvu, rasuđivao je pravilno.

Uprkos sve težem životu i sve lošijem zdravlju, nastojao je da i dalje uveseljava ljude.

Imao je veliku potrebu za tim.

Pamtim iz mladosti da ga je jedno takvo javno uveseljavanje sugrađana koštalo velike neprijatnosti.

Bilo je to za vreme prvomajskih praznika u Orahovcu, kada je sve nas zahvatila euforija svenarodnog veselja uz svirku trubačkog orkestra na crkvenom trgu.

Pedu je ponela ta praznična atmosfera, pa se najednom iskrao sa trga i nedugo zatim vratio preobučen u našu staru žensku narodnju nošnju.

Obukao je dimije, vezao glavu maramom, narumenio obraze i nakarminisao usne i tako nakinđuren, oponašajući ženske pokrete tela, zaigrao pred trubačima. Građani su počeli da se gromko smeju i da ga glasno bodre.

Na njegovu nesreću, odnekud je naišao njegov stariji brat, poznat po prekoj naravi, i videvši ga tako nakaradno odevenog kako igra u centru gomile koja mu frenetično tapše, grubo ga je odvukao na stranu i oborivši ga na zemlju, pretukao. Smatrao je da im takvim ponašanjem bruka familiju.

Nedugo zatim sam iz nekog razloga prošao obližnjim sokačetom i naišao na Pedu, kako uprljan od prašine, sa rastrgnutim delovima ženske narodne nošnje na sebi, sedi na stepeništu jedne kuće i gorko plače.

Sedeo je pognute glave i skrivao lice rukama, umrljano od suza i karmina, osramoćen pred drugovima i devojkama, a već se bio zamomčio.

Hteo sam da mu priđem i da ga nekako utešim ali nisam želeo da mu dodatno stajem na muku a nisam ni smeo od njegovog ljutitog brata, koji mu je, odlazeći niz sokak, sve vreme preteći naređivao da smesta pred njim pođe kući.

Peda nije smeo da krene, jer je znao šta ga kući čeka. Stajao sam jedno vreme podalje od njega i sažaljivo ga posmatrao. Trudio sam se da sakrijem pogled, kako mu dodatno ne bi stvarao neprijatnost.

Trubači su na crkvenom trgu nastavili otegnuto i setno da sviraju čoček praćeni ritmičkim udaranjem goča, čiji je odjek izazivao vibracije u stomaku, razvilo se novo kolo a ja sam, dok sam ih slušao, razmišljao o tužnim ljudskim sudbinama, o životu koji je prema nekima nepravedan, jer dopušta da dok jedni plaču, drugi se, na samo par koraka dalje, vesele.

Jadan Peda, šta ga snađe, pomislih kako je samo hteo da uveseli i zasmeje ljude. Ostavih ga samog i vratih se rastužen među ljude na crkvenom trgu, ponevši sa sobom ganutost zbog njegovih suza.

*
Mi – zaposleni bi posle radnog vremena odlazili svojim kućama i sa sobom odnosili graju koja bi Pedu uveseljavala i na jedno vreme istrgla od samoće, a on bi ostajao sam ispred prodavnice i zatvorenih srpskih institucija, jer mu se kući nije išlo.

U njoj ga niko nije čekao. Nastavio bi da se druži sa lokalnim pijancima i beskućnicima, romskim i albanskim radnicima, koji bi na povratku sa posla svraćali u prodavnicu na po koje pivo. Svi oni su ga voleli i uvažavali. Među njima je vodio glavnu reč. Spadao je u one ljude za koje se govorilo da je dobar svima, osim sebi.

Uveče bi ga videli kako sve težim korakom, podbuo od alkohola, umorno korača ka svojoj kući.

Nosio bi u ruci kesu sa nekom hranom, koju mu je neko iz sažaljenja dao. Videlo se da mu je zdravlje sve lošije i da je sve umorniji od teškog samačkog života.

Nakon zadnje lekarske intervencije i ozbiljnog upozorenja lekara, prestao je da pije alkohol i sve češće bi pristajao da mu kupimo neku hranu. Svi smo se poradovali zbog toga, nadajući se da će se tako brže oporaviti i bodrili ga da u tome istraje.

Mi zaposleni bi mu često, kad god i sebi, kupovali doručak, pa sam i ja to ponekad činio.

Prozor moje kancelarije je gledao na prodavnicu, ispred koje je na drvenoj klupi Peda po ceo dan sedeo i sa nekim se raspravljao ili se nadvikivao sa prolaznicima, koji su ga zadirkivali i dobacivali mu, nastojeći da izazovu neku njegovu duhovitu opasku, koja bi ih nasmejala i ulepšala im dan.

Njegove dosetke i duhoviti komentari su se dugo prepričavali u „enklavi“.

Građani su mu bili zahvalni što im je svojim humorom razbijao čamotinju i melanholiju, prouzrokovanu depresivnim životom u „enklavi“.

Kad god bi imao nešto za jelo, bilo da sam sâm kupio ili mi je neka stranka, naviknuta na lošu praksu iz predratnog socijalizma, ostavljala u znak zahvalnosti za neku administrativnu uslugu, ja bih pogledom odmah kroz prozor tražio Pedu na ulici i pozivao bi ga da dođe.

On bi dolazio i po prijemu poklona salutirajući bi se zahvaljivao na nemačkom „danke schön“, oponašajući „zapadnjačku učtivost“ nemačkih vojnika KFOR-a.
*
Toga dana na Svetog Nikolu, nije ga bilo na ulici ispred prodavnice. Zauzeti proslavom slave, nismo isprva primetili da ga nema ni narednog dana.

I ja sam kroz prozor svoje kancelarije primetio da ga nema na klupi ispred prodavnice, ali sam pomislio da je verovatno ostao kod kuće, zato što su mu mnogi od brojnih slavara dali hranu sa svojih bogatih slavskih trpeza, pa pošto ima šta da jede nema razloga da dolazi u prodavnicu.
U kancelariji je i drugog dana po slavi Svetog Nikole vladala praznična atmosfera.

Jedna od kolegenica, koje je proslavila slavu, častila nas je doručkom. Pošto nisam bio gladan spustio sam svoj deo doručka na radni sto i pogledom kroz prozor, po običaju, tražio Pedu da bi mu ga predao.

Pustio sam muziku na svom kompjuteru i svi smo bili veseli. Odjednom je muzika prestala, kompjuter se sam, iz nekog razloga, restartovao.

Proces resetovanja je potrajao, pa je neko od prisutnih upitao „šta je sa muzikom“.

Dok sam pokušavao da im objasnim, i sam iznenađen ponašanjem kompjutera, u opštinu žurno upada Pedin rođak i saopštava nam da je Peda umro i da su ga upravo pronašli zgrčenog na krevetu njegove sobe.

Odjednom je u kancelariji nastao tajac. Obuze nas tuga pomešana sa grižom savesti. Svi požalismo što mu više nismo pomogli za života, što više ne učinismo za njega, a mogli smo, da smo hteli.

Pade mi na pamet ona mudra misao Dostojevskog „Svi smo za sve krivi“, pa pomislih kako smo se svi, u sebičnosti svojoj, baveći se samo sobom, pomalo ogrešili o njega, jer smo nemo posmatrali njegovo propadanje.

Zabavljali smo se, iz svog konformizma, njegovim pijanstvima i smejali njegovim dogodovštinama, a nikada se iskreno nismo zapitali kako mu je u duši, tako usamljenom.

Kada sam se pribrao od šoka, gledajući tužno u nepojeden doručak na stolu, poslednji put namenjen njemu, shvatih da je muzika na kompjuteru prestala baš u trenutku kada su ga pronašli mrtvog.

Jedan od njegovih drugova, takođe samac, koji je sa njim najviše provodio vreme, prvi je primetio da se već dva dana ne pojavljuje u prodavnici. Svoju zabrinutost preneo je njegovom rođaku, pa su obojica otišli do Pedine kuće da provere o čemu se radi.

Otvorivši vrata rezervnim ključem zatekli su ga kako zgrčen, naslonjen na jednu stranu, leži na krevetu mračne sobe, kao da spava.

Bio je hladan. Doktorka je ustanovila da je umro pre dva dana, baš za Svetog Nikolu uveče i preporučila da ga odmah, istog dana sahranimo.

Dok smo svi mi proslavljali Svetog Nikolu, on je tiho u samoći usnuo u Gospodu.

Pored brojnih administrativnih poslova koje sam obavljao u opštini, dopala mi je i obaveza da pravim umrlice upokojenim sugrađanima.

Od rata na ovamo napravio sam na desetine umrlica ali sam samo na njegovoj, navodeći ožalošćene, na kraju dopisao „i građani Orahovca“.
I sada često kroz prozor svoje kancelarije pogledam ka drvenoj klupi ispred prodavnice, na kojoj više nema Pede.

Svima nam nedostaje njegovo nadvikivanje sa ljudima, uvek okupljenih oko njega i zbog njega.

Čini nam se da je bez njega ulica pusta. Kao da se njegovim odlaskom sve stišalo i u nepovrat odnelo i deo naših života.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.