Niko da pusti akademski krik

Fasciniran sam otvaranjem deonice na auto-putu ka Grčkoj, koja je sa svojih neverovatnih 35 kilometara i par tunela, najveći graditeljski poduhvat na svetu! Naravno da je „najveći“ – SNS (Srpsko Neponovljivo Stvaranje) i ne pristaje na drugačije: šta god da uradi mora biti najveće, neponovljivo i epohalno.

Upravo na jednom takvom tunelu uklesana je omiljena komunistička motivaciona maksima „svetlo na kraju tunela“ oivičena dvema slikama: Aleksandra Vučića i Milorada Dodika.

Oni su valjda garant da tunel u kojem živimo makar ima kraj, bilo kako da je osvetljen? I ako je slika Neponovljivog tu sa punim pravom i garantuje da tunel nikada neće pasti (trenutno zatvaranje tunela radi testiranja potpuno je nepotrebno), slika Milorada Dodika ipak je misterija.

Što je Milorad poranio u tunel, kada je potrebniji vinogradima, kako pesma kaže? Ili je to samo novi kamenčić u mozaiku nacionalnog ludila?

Još je upečatljivije prebijanje tri studenta u srpskoj Atini, evropskom sedištu kulture i omladinskoj prestonici Evrope. Prebiti tri omladinca u omladinskoj prestonici Evrope samo za nedelju dana takav je uspeh da se ni gradonačelnik Vučević Miloš, razgovorljivi ali uvek skromni, nije stigao da oglasi.

Od ushićenja na ovo „Srpsko Neponovljivo Stvaranje“ zastala je knedla u grlu ne samo Vučeviću i ostalom prepoznatljivom vojvođanskom SNS establišmentu, već i univerzitetskoj zajednici – ne samo Novog Sada. Univerziteti ćute, ne haju što im se deca tuku. Fakulteti služe da napredujemo i primamo redovno platu, zar ne? Niko da pusti krik i zatraži pravdu. Ako naša deca nisu imala strah, da li je dostojno da strah imamo mi stariji? I nije ovo posao za Boga – njemu se obraćamo samo kada nam je potrebno nešto veliko, naizgled nemoguće.

Za ovaj krik dovoljni su i obični ljudi. Stoga evo, makar od pojedinca – profesora sa niškog univerziteta snažna podrška Mihajlu Nikoliću, Marku Đeleviću i Dejanu Bagariću i želja da istraju u svojim snovima. I neka ova tri musketara budu spremna i na razočarenje, jer što reče Žan Pol Sartr, sanjari teško odvoje istinu od razočarenja. Samo kada u snove budemo ulagali više energije nego u strahove, možemo napredovati kao društvo.

Strah jeste individualna ali u Srbiji danas postaje i nacionalna karakteristika.

To što niko nije upozorio na beslovesnost, nakaradnost i nepristojnost stavljanja slika političara duž magistrala nije ni čudno – odavno su Srbi skloni mistifikaciji i egzaltaciji. Ko je najviše voleo Aleksandra Ujedinitelja i Tita? Pa Srbi, naravno. NJima smo se „divili do imbecilnosti“, što reče neumrli Radovan Treći. Slika predsednika sa šlemom na glavi je u našem „kolektivnom nesvesnom“, kako je objasnio Jung – u najdubljem i najuticajnijem sloju psihe, koji predstavlja duhovnu riznicu nasleđenog iskustva predaka.

Teško se nama komunizam izbija iz glave – ne onaj sa Marksovih stranica, već ovaj naš nakaradni i pokvareni koji živimo i danas pod palicom neoliberalnog komuniste Aleksandra Vučića. Ovaj je čovek „melting pot“ najgorih karakteristika svih najrazličitijih društvenih uređenja, zbog čega ga je užasno teško sociološki i politički definisati – po meni dobra metafora je balkanski Pol Pot, upravo zbog toga što neprestano širi strah.

Međutim, ipak ne mogu da prihvatim da ćuti univerzitetska javnost nakon prebijanja trojice novosadskih studenata koji sanjaju slobodu. Uvek su intelektualci predstavljali onaj značajni društveni korektiv, uvek imali moralni imperativ kao kategorički (po Kantu). Gde se danas dede ta moralna obaveza nastavnika koji moraju ne samo da obrazuju nego pre svega da vaspitavaju?

Ako se sada ne pobune protiv nasilja nad studentima, kako će sutra na predavanje i na ispite? A desiće se da će početi da prebijaju i univerzitetske profesore. Docent Jovo Bakić je već na listi, samo što nisu počeli. U toku je „medijsko panglovanje“ od strane ovlašćenih državnih mesara Sarape, Marića i Krstića. Kada počne seča „univerzitetskih knezova“, biće kasno za akciju.

Žalopojke o udelu SANU u našem sveopštem, pa i visokoškolskom propadanju, više nema smisla ni da pominjem. Srbija je konformističko društvo, nespremno na bilo kakvo menjanje, inertno u najčistijem njutnovskom smislu reči. Ovde se svaka primisao o promeni – pa čak i SANU pozicije – dočekuje neprijateljski i odbacuje kao kao nepotrebna.

Stoga, dragi moji filozofi i ostali profesori, makar da potpišemo univerzitetsku peticiju protiv prebijanja naše dece, naših studenata! Nije valjda da ih Nemci vole više od nas? Naravno, ukoliko se otkriju počinioci ovog dela i primereno kazne, ova peticija bi postala bespredmetna i nepotrebna. Dok se to ne desi počinjaću svako svoje predavanje i vežbu, pa čak i ispit, minutom ćutanja ubijenom akademizmu.

Nisu stradali profesori, ali je stradao akademski etos. Kao što u procesu razvoja visokog obrazovanja fakulteti ne smeju da budu objekti reformi već njeni akteri, tako i u nužnoj reformi akademskog etosa profesori ne smeju da budu pasivni konzumenti stvarnosti već njeni nezavisni kritičari. Poslednji je trenutak da se stvori akademska klima u kojoj će univerzitetski radnici, samostalni i sa slobodnom inicijativom, davati najbolje od sebe.

Ćutanjem možemo dobiti tako malo a izgubiti sve: slobodu koja nas definiše kao intelektualce.

Jedan od osnovnih principa Bolonjskog procesa je podsticanje i olakšavanje mobilnosti studenata, što bi omogućilo da studenti budu sposobniji da sa stečenim kvalifikacijama nađu posao na tržištu rada. Bojim se da će njihovu mobilnost ka Nemačkoj više podstaknuti konformizam nas profesora, nego Bolonjski proces sam po sebi.

Za takav zločin sudiće nam istorija, mnogo stroži sudija od Aleksandra Vučića.

Pobeda nad strahom je početak mudrosti, govorio je Bertrand Rasel.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu