Foto: EPA-EFE/MOHAMMED SABERNa ulici glavnog grada Jordana, Amana, 25. septembra 1997. godine, napadnut je Kalid Mašal, predsedavajući Politbiroa Hamasa, kada su mu agenti izraelskog Mosada u uvo ubrizgali otrovnu tečnost.
Svi napadači nisu uspeli da pobegnu, već su, prema nekim informacijama, dvojica uhvaćena na mestu događaja, a šestorica uspela da dođu do izraelske ambasade.
Tokom dana je Mašalu pozlilo, te je prebačen u amansku bolnicu, gde je pao u komu. Bekstvo Mosadovih agenata u zgradu izraelske ambasade je svakako bilo direktno protivno pravilima ove organizacije u operacijama u inostranstvu, jer je time odmah dokazano da je iza napada na Mašala stojala Država Izrael.
Jordanski kralj Husein je tada stupio u kontakt sa predsednikom izraelske vlade Benjaminom Netanjahuom i zapretio mu da će, ukoliko Izrael odmah ne obezbedi protivotrov, raskinuti mirovni sporazum između dve zemlje iz 1994. godine i prekinuti diplomatske odnose.
Jordanski suveren je bio svestan da bi, u slučaju Mašalove smrti, izbili veliki nemiri u Jordanu, što bi moglo ugroziti i njegovu vlast. Takođe, zatraženo je i puštanje na slobodu šeika Ahmeda Jasina, osnivača i duhovnog vođe Hamasa.
Izraelska strana je priznala odgovornost za ovaj pokušaj ubistva. General major Dani Jatom, direktor Mosada, lično je helikopterom odneo protivotrov u Aman, a Mašalov život je spasen.
Šeik Jasin je pušten iz zatvora (ubijen u izraelskom vazdušnom napadu na Gazu 2004. godine), a izraelski agenti su se vratili u Izrael.
Mašal je dve godine kasnije proteran iz Jordana zbog umešanosti u terorističke aktivnosti u Izraelu i na palestinskim teritorijama, premestivši svoj štab u Katar, a kasnije u Siriju.
Cela ova epizoda teško je pogodila reputaciju Mosada, jer je napad izveden krajnje pogrešno i završio se na najgori mogući način. Ugled Mosada koji je nešto pre ovog događaja tek formalno-pravno izašao u javnost (do tada formalno nije postojao) je bio narušen.
Sećam se jednog prijema u Hercliji kod Tel Aviva, kada me je tadašnji ministar ekonomije Izraela Šimon Šitrit upoznao sa jednim svojim prijateljem, koji se predstavio kao Dani Jatom, direktor Mosada.
Zabrana spominjanja te do tada tajne organizacije, za čije postojanje su svi znali, tek je bila skinuta, pa sam Jatomu rekao da je njegovo predstavljanje za mene bilo u rangu „istorijskog trenutka“.
Kalid Mašal, jedan od rukovodilaca Hamasa, posle nedavnog terorističkog napada ove organizacije na izraelske civile javio se tvrdeći da njegova organizacija napada isključivo vojne ciljeve.
Naravno, u to mu niko nije poverovao ali je cilj očigledno bio da se i on pojavi u javnosti i deo „uspeha“ Hamasa pripiše na posredan način i sebi. Apsurdnu tvrdnju o napadanju vojnih ciljeva u Izraelu izneli su i drugi rukovodioci Hamasa.
Sigurno je da masakr 7. oktobra u južnom Izraelu nikada ne bi mogao da se dogodi da su bilo preduzete uobičajene sigurnosne mere od strane nadležnih izraelskih službi.
Ono što je sada jasno, jeste da je izraelska strana prioritetno gradila visoko razvijene tehnološke instalacije, koje bi trebalo da obezbede rano javljanje o svim bezbednosnim incidentima na granici sa Pojasom Gaze.
Samo ograda na toj granici je koštala Izrael milijardu dolara, jer je ukopana duboko u zemlju, da bi sprečila da se bilo ko ubaci na izraelsku teritoriju kroz tunele ispod nje. Uz to su ugrađena mitraljeska gnezda kojima se rukovodilo iz daljine i nisu zahtevala prisustvo vojnika.
O kamerama da se i ne govori. I sve to, sa vrlo malo prisutnih vojnika, zbog jevrejskog praznika Simhat Torah, kada se završava godišnji ciklus čitanja Tore, nije moglo da spreči oko 2.500 pripadnika Hamasa da udje na teritoriju Izraela i počini nezapamćeni masakr u okolnim naseljima i na obližnjem muzičkom festivalu.
Propusti da se zaštiti izraelsko stanovništvo teško su pogodili ovu zemlju i može se očekivati da će u jednom trenutku u ne tako dalekoj budućnosti biti pokrenuta opsežna državna istraga koja neće poštedeti nikoga.
Ovog puta Mosad neće biti u centru okrivljenih institucija, jer mu bezbednost u Izraelu nije u direktnoj nadležnosti. To će pre svih bili unutrašnja bezbednosna agencija Šin Bet (Šabak), kao i vojna obaveštajna organizacija Aman.
Politički deo vlasti u Izraelu takođe može da očekuje ozbiljnu istragu, jer najvažnije odluke ipak moraju da dođu sa te tačke. Imajući u vidu preko 200 talaca koji se i dalje nalaze u Gazi, istraga neće biti pokrenuta sve dok im se sudbina ne reši, kako njihovi životi ne bi bili dodatno ugroženi.
U međuvremenu, teško bombardovanje Pojasa Gaze, izazivanje humanitarne katastrofe na toj teritoriji, sa izraelskog stanovišta predstavlja deo njegovog prava da na svaki način uništi Hamas, ovog puta jednom za uvek. Ukoliko bi mu to uspelo, sadašnje izraelska vlada bi povratila bar deo izgubljenog kredibiliteta, pred istragu koja je čeka.
Civili u Gazi, u sadašnjem trenutku, snose najteže posledice Hamasove terorističke akcije u Izraelu. Njihovo stradanje je više nego očigledno i moraće uskoro da dovede do delimične promene odnosa Izraela prema toj teritoriji.
Vojni pritisak (i njegovo potencijalno smanjenje) tako postaje izraelski adut, kojim pokušava da obezbedi protivtežu pretnjama o likvidaciji talaca.
Kako prolazi vreme, sasvim je jasno da se iza scene odigravaju ozbiljni razgovori posrednika, verovatno iz SAD i Katara (ova zalivska država obezbeđuje direktan kontakt sa Hamasovim vođama, koji niko na Zapadu ne želi da ima), o puštanju talaca na slobodu i prestanku kampanje bombardovanja Pojasa Gaze.
Nedavno se uključila i Rusija, koja bi mogla da pregovara o puštanju na slobodu osam ruskih državljana koji se nalaze među taocima.
Epizoda o pokušaju ubistva Kalida Mašala i njegovo javno pojavljivanje u sadašnjem trenutku samo je ilustracija o sukobu dve strane i promašajima čak i onih koji uživaju najveći ugled u svetu u oblastima u kojima deluju.
Ništa na Bliskom istoku nije garantovano, niko nije toliko nadmoćan da druga strana neće umeti da nađe način da i manje sofisticiranim akcijama nanese poraz protivnicima. U takvoj situaciji i Hamas, kao i Izrael pokušavaju da u problem talaca unesu što više pretnji akcijama koje bi mogli da izvedu.
Na takav način, bar oni tako misle, trebalo bi da se zahtevi druge strane smanje na minimum, ako se ova kalkulacija na kraju ne pokaže pogrešnom, što se dešavalo i ranije mnogo puta.
Strašno bi bilo da se kredibilitet pretnji počne dokazivati najgorim mogućim akcijama koje će potencijalno gurnuti situaciju u ambis neizvesnosti, pre nego što dovedu do razmene talaca.
Autor je bivši ambasador Jugoslavije u Izraelu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
