Pad inflacije ili privrede

Prvo je NBS to radila dizanjem referentne kamatne stope do 6,5 odsto. Sada je tu meru zamenila podizanjem obavezne rezerve na bankarske devizne i dinarske depozite, sve u cilju smanjenja novčane mase u opticaju. Pre toga je, otkupom viška ponude deviza po osnovu stranih direktnih investicija, doznaka iz inostranstva i državnog zaduživanja, zarad sprečavanja jačanja dinara, punila banke dinarima i dizala im likvidnost, koju sada smanjuje.

Sada smo posegli za državnim merama koje povećavaju primanja, a time i potrošnju, što bi za posledicu trebalo da ima rast privredne aktivnosti. Deci do 16 godina, i onoj kojoj zaista treba, i tatinim sinovima, sledi po 10.000 dinara, delu javnog sektora povišica plata, a penzionerima se od 1. oktobra povećava penzija za 5,5 odsto a od prvog januara još 14,8 odsto. Ali pošto je dobro raspoloženje penzionera od izuzetne važnosti, onomad predsednik obradova penzionere sa vanrednom čestitkom od po 20.000 dinara, koja će da legne na račun ili na ruke, u prvoj dekadi decembra.

Pošto nam se učini da to neće biti dovoljno za podizanje standarda, preduzesmo meru zvanu „parizer“ i naterasmo, one koji nas poslušaju, da obore cene, sa osnovom ili bez osnova. Kad smo rebalansirali budžet, naslušasmo se da za sva ta povećanja i davanja ima para, da je budžet u suficitu. Kad skočiše akcize. Nije teško shvatiti, da se te mere grdno suprotstavljaju i da je najverovatniji efekat tih mera rast bruto domaćeg proizvoda ispod prošlogodišnjih 2,3 odsto.

Mere NBS s početka teksta i rast akciza izazvaće rast troškova proizvodnje i usluga po dva osnova. Prvo po osnovu usporavanja privredne aktivnosti. Isti fiksni troškovi terete manju proizvodnju i usluge i time podižu trošak po jedinici proizvoda i usluga. Na to ide rast troškova zbog rasta akciza. Privredni subjekti će, logično, pokušati da podizanjem cena bar delimično pokriju povećane troškove. Tome treba dodati inflatorna očekivanja, koja po definiciji znače izlazak u susret povećanoj tražnji koju će izazvati najavljena vanredna davanja deci i penzionerima, i povećanja plata i penzija.

Naime, pošto sledi veća kupovna moć, ponuđač roba i usluga nastoji da pravovremenim podizanjem cena spremno dočeka tu veću tražnju.

Naravno, domaća proizvodnja neće moći da popuni tu tražnju i da sebi priušti veći deo tog „kolača“, pa će to biti bogomdana šansa za uvoznike. Zbog važećeg kursa dinara uvoz je toliko isplativ, da se na uvozne cene može, mirne duše, dodati lepa zarada i opet uspešno konkurisati skupljoj domaćoj proizvodnji. Dakle, ove mere u paketu, sasvim je izvesno, usporavaju pad inflacije i rast BDP-a, dižu javni dug, ali ne i standard, naročito ne onim najugroženijim.

Naravno, niko ne osporava potrebu povećanja plata u zdravstvu i prosveti koje, inače, zaostaju za platama ostalog dela javnog sektora, niti pomoć roditeljima, niti povećanje penzija. Loše je što se to radi van sistema i definisane ekonomske politike. Plate u javnom sektoru nisu sistemski uređene, već se povećanja vrše po principu gašenja požara, juče vojsci, danas prosveti, sutra nekom trećem, kod penzija se ne poštuju sistemske odredbe, a vanredna davanja dajemo neselektivno, tako da je ekonomski efekat tih davanja mnogo manji nego kad bi se davala, pa i u većem iznosu, samo onima kojima je pomoć najpotrebnija.

Da su povećanja zarada u privatnom sektoru, plata u javnom sektoru i penzija, stvar jasnih i trajnih sistemskih rešenja, stabilne i prepoznatljive ekonomske politike, a naročito rezultat zadovoljavajućeg rasta BDP-a, bez čega nam nema primicanja ekonomijama vrednim uvažavanja, ove mere NBS, i mnoge druge, ne bi ni trebale. Ovako, ostaje da se nadamo da rezultat ovih mera i odluka neće toliko biti nepovoljan po ukupnu ekonomiju, koliko se može očekivati.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.