Niko ne sme da vas bije

Nažalost, kruže reči i rečenice koje nisu za preporuku, bez stabilnog semantičkog polja, neadekvatne i neplodne, koje se, navijene na jedan tok, dosadno ponavljaju. Suočavamo se sa rapavim i nepročišćenim jezikom, koji ne može da zadovolji ni laika.

Slušaoci i čitaoci, međutim, očekuju misao jasnu, usavršenu, dostojnu pamćenja i – ako hoćemo – dostojnu prepisivanja crvenim slovima. Javna reč mora da ima težinu i domet, patetiku i neki estetski granulat, nešto od reči antičkog besednika.

Bilo bi neoprezno prevideti da nastup pred skupom ljudi iziskuje više energije, složenosti i duha, ovladavanje silama teže, sabranu i razložnu reč.

Pomerimo li pažnju na vokabular iz sfere našeg aktuelnog društveno-političkog života, nailazimo na misli i iskaze najprosečnijih glava i drljotina. Izlaze iz usta formulacije i fraze lako ustanovljive, neobogaćene sadržine i smisla na drugačijim izvorima. (P)overavaju se na transparentan način konstatacije čije postojanje naslućujemo, potvrđivanja lakša no rešenje proste jednačine prvog stepena.

Sa najviše – dakle – instance plasiraju se ustanovljenja: „Skupština je protiv svake vrste nasilja“; „Partijska knjižica nikog ne štiti od odgovornosti“; „Ovo je ozbiljna država“; „U ovoj zemlji mafija ne može da ima svoju državu“; „Srbija može da bude normalna država“. Sve nalik rečenici pokojnog predsednika izušćenoj na Gazimestanu: „Niko ne sme da vas bije!“ Same tvrdnje tipa stolica ima površinu za sedenje, krug je ono što je okruglo.

Poverava se mikrofonu i papiru jedna smerana jezička bezazlenost, jedna istina koja vređa udžbeničko znanje, i zbog koje osetljiv čovek crveni.

Autor je profesor Pedagoškog fakulteta u Somboru