Niko nije ućutkao Sokrata, pa neće ni studente

Znamo zbog čega se divimo studentima i srednjoškolcima, ali zašto prizori njihovih protesta i blokada, njihova javna obraćanja, gostovanja u političkim emisijama u kojima postaju ravnopravni sagovornici svojim profesorima – mame suze na oči?

Možda iz dva razloga. Prvo, zato što je reč o deci. O deci koja žive u zemlji u kojoj je jedan đak ubio svoje drugare, neki maloletnici svoje vršnjake, u kojoj se već godinama dešava vršnjačko nasilje u školama i školskim dvorištima, nasilje učenika prema njihovim nastavnicima, te su ova problematična deca učinila da ona druga, koja čine većinu, ostanu u njihovoj senci – nevidljiva.

Na njih smo zaboravili. Ili smo im čak povremeno zamerali, pre svega, studentima, da su nezainteresovani za društvo u kojem žive. I sada su ta nevidljiva deca ustala. Ušla su u naše vidno polje, preko TV-ekrana i u naše domove, u našu svest i našu savest. Postala su i te kako vidljiva.

Pre početka predstave „Ućutkivanje Sokrata“, koju sam odgledala u Bitefu pre nekoliko dana, glumica je pročitala saopštenje Udruženja dramskih umetnika Srbije o podršci studentskim protestima, što je propraćeno gromoglasnim aplauzom publike.

A jedna od prvih rečenica koje izgovara ubedljiv, izvanredan Bojan Dimitrijević, u ulozi Sokrata, glasi: Da li mi treba da dokazujemo da smo živi?

Kako u našem kontekstu tumačiti ovu Sokratovu misao, formulisanu kao pitanje, a ovaj filozof od svega je najviše voleo da postavlja pitanja. Da li dokazati da si živ znači izboriti se za svoj glas i svoju vidljivost u društvu? Studenti su upravo dokazali da su živi, da postoje, da ne ćute i da ih niko neće ućutkati, kao što to niko nije mogao ni sa Sokratom. Morali su da ga ubiju da bi ga ućutkali.

Zašto su još dirljive scene studentskih protesta? Možda zato što se ta pobuna dogodila u poslednji čas. Nakon brojnih razočaranja i kolektivnih trauma zbog svega što smo proživljavali, od prošlogodišnjih majskih tragedija, razjedinjavanja opozicije i još jednih pokradenih izbora, preko uznemirenja oko litijuma, pa sve do novosadskog užasa, verovatno su mnogi pomišljali kako je ova zemlja izgubljena i da mladi ljudi i treba da idu iz nje.

Mnogo puta čula sam u svom neposrednom okruženju – svi treba da odu odavde.

Sada kada se iznenada pojavila ovakva snaga, toliko mladih, lepih i pametnih lica, toliko suvislih i zrelih reči, srčanosti i energije, toliko ljubavi prema toj istoj zemlji, toliko rešenosti da se u njoj ostane, uprkos tome što oni mogu da odu, dok je za veći deo naroda kasno – pitam se imamo li prava da dignemo ruke od sopstvene zemlje. Kakva god bila.

Zagađena, zabetonirana, razrušena, uništena, korumpirana. Ako se studenti toliko bore za nju, onda je ona vredna te borbe i možda još nije kasno da postane dobro mesto za život.

„Neistražen život nije vredan življenja“, rekao je Sokrat pre 2500 godina. Ako i ovu misao primenimo na našu stvarnost, da li bismo mogli reći da ovaj studentski bunt, podržan od njihovih profesora i cele akademske zajednice, nije ništa drugo nego jedno veliko istraživanje života, u smislu, gde je moje mesto u državi, kakva je moja uloga u ovom svetu, šta mogu da učinim da nam život bude bolji?

A čini se da jedna od najvažnijih lekcija koju su studenti sada sami naučili, jeste ona o vrednosti zajedništva. Složni i snažni zvižduci sa Andrićevog venca, koje je mogla čuti cela Srbija tokom javnog obraćanja predsednika, podsećaju na zujanje roja pčela.

Ovim vrednim i korisnim insektima, kao što znamo, hrani se stršljen, koji ih hvata u letu. U jednoj emisiji na Nacionalnoj geografiji objašnjava se da ako se stršljen previše osili i približi košnici, može i da nastrada.

Pčele ga opkole, i mada ne mogu da ga ubodu, rade ono što mogu – proizvode vibracije od kojih se telo stršljena zagreva na preko 50 stepeni, kada biva živ skuvan. Nije onda čudo što je predsednik crveneo u licu i što se preznojavao, zna on dobro sa kakvom snagom i kakvom pameću ima posla. Nije mu pomogao cinizam, ni pokušaj podmićivanja. Pčele su nastavile da zuje iz svojih košnica, a košnica je sve više.

„Ako si neprijatelj bezumlja, da li si neprijatelj države?“, pita se Sokrat pri kraju ove predstave. Ali, šta ćemo kada država postane sinonim za bezumlje, drugim rečima, kada država počne da proizvodi bezumlje?

Zar nisu onda neprijatelji takve države zapravo na strani razuma i pravde, na strani dobra, samim tim i na strani svoje zemlje i svog naroda?

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.