Ovo je moja molba kao majke, žene, sestre, pomozite jer nisu krivi samo oni koji ćute, već i oni koji mogu a ne žele da progovore jer stavljaju lične i druge interese ispred ljudskih i isključivo ljudskih.
Poštovani gospodine Hil,
Ovo je moj vapaj upućen Vama, kao osobi koja predstavlja jednu zemlju čiji primer vezan za poštovanje ljudskih prava uvek stavljam kao primer dobre prakse kada su u pitanju ljudske slobode, vladavina prava i pre svega pravo na izbor, na izbor ka dobrom.
Povelja o ljudskim pravima je za mene lično važna, jer predstavlja svetlo u mračnim vremenima, pa vas pitam zašto ste dopustili da neko ugasi sijalicu?
Ne znam da li ste upoznati sa činjenicom da se sa povlačenjem srpske vojske i policije počelo sa napadima na Rome, Gorance, Egipćane, pa napade na Age i kada su Srbi ostali sami, potpuno sami, protiv njih je počeo najveći mogući pogrom unutar granica jedne zemlje.
Svi su postali beskućnici, bez dedovine, kuće i kućišta. Bez mogućnosti za većinu da se vrati. Ostalo je monaštvo i sveštenstvo, pa je krenuo drugi napad. Uništavanje pravoslavnih svetinja.
Nekako se uz Briselski sporazum i garancije Evropske unije uspostavio dijalog i kada smo dobili godine mira – desilo se bezumlje.
Gospodine Hil, zar vi niste otac, brat, suprug?
Zar ne vidite koliko porodica pati?
Da li ste prestali da verujete u slobodu i ljudska prava?
Da li možete da shvatite koliko je potrebno truda da se izgradi sve i napokon kada smo pomislili da je moguć napredak kreće sejanje straha.
Zatvaranje Dejana Pantića, kome nestaje maltene trag, sve je samo ne vladavina prava i slobode.
Svaki zatvorenik ima pravo na poziv na advokata, porodica ima pravo da zna gde je, pa je zato ovo pismo javno i posvećeno vama i svim mojim prijateljima iz svih medija, nevladinih organizacija i civilnom sektoru.
Pišem vam kao Nataša, kao majka, sestra, supruga, pišem vam jer se uzdam u vaše napore da se mir zadrži, pišem vam jer ne želim kolone.
Niko od nas ne želi kolone.
Dragi moji prijatelji, to sam ja, jedna od mnogih majki koja ne želi više da gleda ničije naricanje, tugu, nesreću.
Skromno se pred vama klanjam, pomozimo da porodica sazna gde joj je otac, suprug, brat. Danas su to oni, sutra možemo biti mi.
Gospodine Hil, živimo u vremenu kada nas svaki dan opominje da budemo ljudi, molim vas da zajedno to učinimo.
Ako je po pravdi, svi ćemo učiniti šta je do nas, da saznamo gde je jedan od mnogih.
Autorka je operska pevačica i narodna poslanica SNS
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.