Foto: Kikinda.org.rsNaprednjak Nikola Lukač, inaugurisan voljom vrha stranke u leto 2020. godine, nakon četiri godine gradonačelničkog mandata više mu dođe kao neki palanački ceremonijal majstor – šeta se od ustanova i preduzeća, preko sportskih klubova (tu je prvak), do seoskih udruženja, a usput stiže i da nastupa na golu Vaterpolo kluba ŽAK, pronoseći slavu svog istetoviranog tigra, ali, to mu izgleda nije dovoljno za reizbor i otud verovatno njegova radikalna akcija, kojom se dokazuje vođi a i vraća korenima, pošto se politički razvijao u Šešeljevim radikalima.
Pre malo manje od četiri godine, nakon izbora koje je većina opozicionih partija bojkotovala, nova naprednjačka većina umesto Pavla Markova, koji je pre toga sastavio skoro sedam godina na čelu grada, za novog gradonačelnika izabrala je Nikolu Lukača, dotadašnjeg načenika Severnobanatskog okruga, dugogodišnjeg jurišnika Srpske radikalne stranke a potom i Srpske napredne stranke.
Kad se definitivno saznalo da je smena spremna i mnogi žestoki protivnici vlasti Aleksandra Vučića su počeli da žale za Markovim.
Na nedavnim lokalnim izborima Lukač je predvodio listu sa Vučićevim imenom, ali i pored ubedljive pobede još uvek mu nije zagarantovan reizbor i moguće da je poslednji od ispada aktuelnog gradonačelnika – zabrana održavanja književnog festivala „Kikinda Short“ u dvorištu Narodne biblioteke – u funkciji održanja na funkciji.
Lukač je rođen u Kikindi 1974. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu. Polovinom devedesetih je pokrenuo privatni biznis i vodio firmu „Lucky Computers“, za prodaju i servisiranje računarske opreme. Bio je i aktivan vaterpolista kikindskog ŽAK-a, više nego solidan golman za naše prilike.
U politici je od druge polovine devedesetih, kada se kao mladić zaludeo Šešeljevim nacionalizmom i šepurio na mitinzima Srpske radikalne stranke sa šubarom i kokardom. Nakon 2000. godine postao je jedan od dvojice portparola lokalnog odbora SRS-a (drugi je bio Ladislav Tomić, danas u Novom DSS-u), i polako se nametao u javnosti: dečko sa bejbi fejsom, iz centra grada, fine spoljašnosti, koji „utanjenim“ glasom, maltene pevušeći, izgovora ekstremne nacionalističke poruke.
Sve u svemu, Lukač se već tada nametnuo, što i nije bilo naročito teško, među mlađim članovima tabora vodećeg kikindskog radikala, doktora Branislava Blažića.
Lik nabrijanog Srbina, koji proziva izdajnike i strane plaćenike sa svojih časnih i poštenih visina, dobrano je poljulalo otkriće kikindske policije da je nelegalno kopirao i prodavao filmove, igrice i programe, i prilikom racije zaplenjeno mu je na hiljade „piratskih diskova“. Ali, ubrzo kikindski radikali dolaze na vlast u Kikindi, i Lukač se provlači sa blagom sudskom kaznom i polako batali privatni posao, te postaje pravi politički funkcioner.
U vreme dok su radikali vodili opštinu od 2004. do 2008. godine, prvo je bio član Opštinskog veća, a potom je zaposlen u Sportskom centru „Jezero“ – na poslovima „saradnika za marketing“. Nakon smene vlasti, Sekretarijat za društvene delatnosti Opštinske uprave ustanovio je da je Lukač primao platu na osnovu koeficijenta za VII stepen stručne spreme, a na osnovu diplome „American Intercontinental University“ sa zvanjem „Bachelor of business administration marketing“. U radničkoj knjižici mu je, ipak, bila upisana samo srednja škola, jer „američku diplomu“ nije mogao da nostrifikuje, i zato su ga dočekale sudske presude po kojima je morao da vrati novac koji mu je u „Jezeru“ isplaćen na osnovu lažne diplome.
Iako je godinama bio jedan od najžešćih Šešeljevih radikala u Kikindi, sledio bespogovorno nacionalističku ideologiju, isticao se u pronalaženju i prozivanju „izdajnika“ i „srbomrzaca“, na svom automobilu imao nalepnicu sa precrtanom zastavom EU, a pored Šešelja neskriveno poštovao i Zvezdana Jovanovića – Zvekija, osuđenog za ubistvo premijera Zorana Đinđića, ipak se nakon rascepa 2008. godine, priklonio novoj stranci Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, i postao „proevropski naprednjak“.
Malo pre preuzimanja vlasti u Kikindi u septembru 2013. godine, razočaran što je na neki način ispao iz prvog kruga naprednjaka, zaputio se na rad u Rusiju i tamo bio sve do početka 2015. godine, kada se vraća i prvo postaje predsednik Sportskog saveza Kikinde, a nedugo zatim i načelnik Severnobanatskog upravnog okruga. Preuzeo je i Upravu ŽAK-a, čak se ponovo aktivirao na golmanskoj poziciji i uskakao u prvi tim, pošto se i vaterpolo klub, kao i mnogi drugi klubovi za vakta naprednjaka, preselio u niže rangove takmičenja, pa povremeno nastupaju i veterani poput Lukača.
Potrudio se da promeni vokabular, kao i mnogi radikali, savesno je ponavljao kako je Srbiji mesto u Evropskoj uniji i kako je potreban miran suživot na Balkanu, ali ipak je često iz njega izbijao radikalski bes, naročito kada je trebalo da se obračuna sa opozicijom i nezavisnim medijima.
Ne može se reći da nije vredan, te je i kao okružni načelnik, s obzirom da se radi o prilično nevažnoj funkciji, izmišljao događaje i trpao se svuda. Naročito je preferirao ceremonije i sastanke sa vojskom i policijom i često je ugošćavao i nagrađivao pripadnike bezbednosnih službi.
Odan i revnosan je bio u partiji, pratio je dosledno liniju, i posebno je dodao gas kada se u proleće 2020. godine saznalo da su dotadašnjem gradonačelniku Markovu dani na funkciji odbrojani, a to se poklopilo sa početkom epidemije korona virusa, i zato se Lukača moglo videti u akciji iz dana u dan tokom vanrednog stanja. Istakao se posebno u suzbijanju nezadovoljstva građana, koji su protestovali sa terasa i prozora, lupajući u šerpe i lonce, pa je sa svog balkona i prozora u Stambenom bloku „Galacka“ u centru grada, preko zvučnika puštao skandiranje „Đilase lopove“ i „patriotske“ pesme, najviše hitove Baja Malog Knindže.
Možda ga je upravo to višednevno „hrabro isticanje“ konačno preporučilo za naslednika Markova, pa je voljom novog saziva Skupštine grada, poprilično nelegitimnog, Lukač krajem avgusta 2020. godine postao 11 gradonačelnik/predsednik opštine od uspostavljanja višepartijskog sistema pre 34 godine. I evo, četiri godine vlada i za razliku od Markova uživa u javnim nastupima, odnosno posetama i obilascima manifestacija, utakmica, priredbi, koncerata, predstava, izložbi…
Nekada su to bila zaduženja niže rangiranih gradskih čelnika (potpredsednika, pomoćnika, članova Veća), ali Lukač je, valjda u nedostatku ozbiljnog posla, preuzeo sve i svuda ga ima. Ali, iza te propagande, Lukač ipak u dobroj meri upravlja gradom, bez obzira što deli izvršnu moć sa najuticajnim kikindskim naprednjakom Milenkom Jovanovim i drugim glavešinama iz stranke, poput Srđana Kruževića, kordinatora SNS-a za severni Banat.
Tako su se, uz Lukača, u poslednje četri godine još više uzdigli i neki kikindski biznismeni, počev od Vladimira Čokova, čija firma izvodi skoro sve javne građevinske radove u gradu i okolnim selima. Uspešni građevinski preduzetnik je često na proslavama i žurkama u društvu gradonačelnika, svog najvažnijeg poslodavca.
A ono što su godine na vlasti jasno promenile je stajling Nikole Lukača: vidi i da ga je kao naprednjak „unapredio“ i više nije modno zapušteni šešeljevac, već nosi markiranu garderobu i prati trendove, čak je i istotetovirao glavu tigra na grudima.
Ali dok se vizuelno unapređuje nikako da unapredi vokabular i iz dana u dan, obilazeći ovo i ono, vrti jedno te isto, i šmira uz široki osmeh i često piskavi glas. A u Skupštini je grada još neubedljiviji. Doduše, trudio se u upravo isteklom sazivu da nadmudri malobrojne političke protivnike, pre svih bivšeg saborca Ladislava Tomića, ali očigledno nema retoričkog dara poput svog kikindskog kolege Milenka Jovanova. Lukač se bori sa rečima, želi da bude slikovit i duhovit, ali mu ne uspeva dok pevuši nabubane parole, a transfer blama izazivaju njegova zaklinjanja u Kikindu i Srbiju i pokliči „Živela Kikinda“ koje uzvikuje na kraju govora za skupštinskom govornicom. Tako da mu, ipak, bolje idu nekonvencionalni nastupi koje praktikuje na vašarima i „pitijadama“.
I zaista su četiri godine gradonačelnikovanja Nikole Lukača obeležila pre svega njegova gostovanja po raznim svetkovinama – prigodni govori, zdravice, meze i posluženje, takoreći jedna kontinuirana, četvorogodišnja „Lukačijada“. Ali, istovremeno, kako su se naprednjaci vraćali staroj radikalskoj politici, tako se i Lukač vraćao u svoje „prirodno stanje“ i sve je češće i žešće otvoreno ispoljavao netrpeljivost prema opoziciji, ali i svim kritičarima režima.
U partiji Aleksandra Vučića mora se neprestano dokazivati, što Lukač predano radi, naročito zbog reizbora, a s obzirom na skroman rečnik i osrednje oratorske sposobnost, na ruku mu ide „rešešeljizacija“ stranke, odnosno banalizacija diskursa vladajuće oligarhije.
Tako da Lukač sve češće opozicione lidere naziva izdajnicima i neprijateljima države i naroda, čak i huljama i bitangama, i zaista ne čudi što je u petak poslepodne, u žaru nametnute borbe za „srpski svet“, pohitao u kikindsku Biblioteku i zabranio održavanje festivala uz obrazloženje da najavljeni gosti „ne poštuju Kikindu, njegovu državu i predsednika“.
Autor je predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Lukač i Jovanov vređali fudbalske sudije
U martu 2022. godine dogodio se incident na Gradskom stadionu u Kikindi tokom utakmice Srpske lige – grupa Vojvodina između OFK Kikinde i Dinama iz Pančeva, što je zabeleženo i u zapisniku delegata.
„Za vreme igre u ograđeni deo terena ušla su N. N. lica i psovala, vređala, pretila i pljuvala službena lica“, pisalo je, između ostalog, u zapisniku, a tim povodom je Fudbalski savez Vojvodine pokrenuo slučaj pred Disciplinskom komisijom.
Iako su svi prisutni na zapadnoj tribini i oko nje jasno videli koje su osobe vređale sudije, iako se radilo o javnim ličnostima, u zapisniku je ostalo ispisano „N. N. lica“.A izgrednici sa tribina bili su znameniti članovi vladajuće Srpske napredne stranke – gradonačelnik Nikola Lukač i narodni poslanik Milenko Jovanov.
Oni su iz lože zapadne tribine sišli u ograđeni deo terena, i nezadovoljni suđenjem i rezultatom (domaćini su na kraju izgubili 1:0) obrušili se na sudiju Đumića i njegove pomoćnike Dejana Radišića iz Zrenjanina, Nikolu Grujića i Dejana Petrovića iz Vršca, a nemilom događaju je svedočio i delegat Uroš Subotić iz Inđije. Incident je trajao nekoliko minuta, uz bujicu psovki i pretnji, a Lukač je čak naskakao na ogradu i uz psovke pljuvao u pravcu glavnog sudije.
Opozicionari „retardirani“, novinari „plaćenici“
Često je Lukač u svojim javnim nastupima, a posebno u objavama na društvenim mrežama, vređao i nipodaštavao političke oponente, pa je tako, između ostalog, objavio: „Koliki moraš da budeš retard i da podržiš nekog poput Đilasa, Jeremića, Obradovića, Trifunovića, koji mrze Srbiju i samo im u očima vidiš novac, laž i prevaru“. Nedavno je lidera Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa i njegove kikindske predstavnike nazvao „huljama i bitangama“. I mediji koji nisu pod kontrolom naprednjaka bili su na meti Lukača, pa ih nazivao „plaćenicima“, „parazitima“, „ološem“ i „glasnogovornicima mrzitelja napretka u Srbiji“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
