Nikšić glasao, Beograd „pobedio“

Sad komotno može da važi: Nikšić glasao, Beograd pobedio. Nažalost, tamni oblaci su se nadvili nad Crnom Gorom.

Četništvo i velikosrpstvo je uzelo maha i teško je tu nacionalističku lavinu (koju i finansijski i logistički iz Beograda usmerava Vučić) zaustaviti.

DPS, iako ima najviše glasova (40,4%), ostvario je Pirovu pobedu, pobedu koja praktično ništa ne znači.

Ostvaruje se lagano ona podla ideja koju je u izbornoj avgustovskoj noći izneo bivši ministar vera u vladi Srbije Bogoljub Šijaković, čovek blizak SPC, tvrdeći da je praktično „sad gotova stvar“ kada reč je o „stvaranju (kon)federacije Srbije, Crne Gore i Republike Srpske“.

Vučić i njegovi mediji u Srbiji taj velikosrpski projekat eufemistički nazivaju „srpski svet“ (u zvaničnoj srpskoj himni preuzetoj iz 19. veka taj „svet“ se tada definisao kao „srpske zemlje“).

Uprkos tim tako očiglednim činjenicama, zapanjujući su stavovi većine političkih analitičara u Srbiji prema kojima se stvari „kreću u dobrom, demokratskom pravcu“, štaviše, da je „Milov pad nada za srpsku opoziciju“! U inat činjenici da se jedan mlad čovek koji sebe ponosno naziva srpskim četnikom – ravnogorcem, sprema da postane gradonačelnik Nikšića, mogu se čuti stavovi kako su i ovi izbori u Nikšiću pokazali da je u Crnoj Gori definitivno pobedila demokratija, odnosno da je sa ovih opštinskih izbora „najbolja vest jačanje demokratskih snaga“ (sic!).

Za mnoge srbijanske opozicione političare i stranke, ne samo one sa izrazitim nacionalnim predznakom, već i za tzv. demokratske političare koji se izdaju za proevropske, najznačajniji utisak nikšićkih izbora je „neuspeh stranaka koje su uživali podršku Aleksandra Vučića“.

Pa dalje vele: „Ne samo što su su zauzele drugo mesto, već ih je lista okupljena oko Bečića i Krivokapića sustigla na visokoj (sic!) trećoj poziciji.“(K. Samofalov iz Tadićeve Socijaldemokratske stranke, Danas, 16. 3. 2021). Teško je zanemariti prostu istinu da se ovako sročena rečenica protivi zdravoj logici!

Ali takvi i slični političari ne shvataju (ili im je možda baš po volji!) to da je Demokratski front (DF) četničkog vojvode Andrije Mandića možda ostvario manje od u njega uloženog, ali je po broju odborničkih mandata drugi (11) iza DPS-a (18).

I da će upravo taj i takav Demokratski front, koji gotovo i da ne krije svoju orijentaciju ka ukidanju crnogorske državnosti, zahvaljujući upravo Bečićevim demokratama (10) i Dritanu Abazoviću (1) dati gradonačelnika drugog po veličini crnogorskog grada.

Da stvar bude još crnja i gora taj mladi čovek po imenu Marko Kovačević, budući nikšićki gradonačelnik, nimalo ne skriva, kako napred rekosmo, da je veliki je pobornik Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, četničke ideologije, kao uostalom i njegov lider Andrija Mandić, ali i pristalica novog, suptilnog velikosrpskog projekta zvanog „srpski svet“.

Njegovu ljubav prema ravnogorskom pokretu belodano pokazuju fotografije tog momka sa četničkim znamenjima, a koje koje su nedavno objavljene na društvenim mrežama.

A pritom i Bečić i Abazović vrlo dobro znaju da Krivokapićevoj vladi, u kojoj i sami participiraju, upravo predstavnici Demokratskog fronta, dakle faktičke srbijanske političke ispostave, spočitavaju navodno „evropejstvo i crnogorstvo“ (po piscu ovih redaka izgleda ne baš sa pravom!) i traže bliže i prisnije veze sa „majkom Srbijom“.

Demokratski front zapravo želi, i to nimalo ne krije, da od Crne Gore napravi neki novi Sever Kosova i novu Republiku Srpsku. Pa da DF bude nova Srpska lista, a njihov lider – novi Dodik.

Nemoguće je da to ove dve, kako sebe nazivaju, građanske stranke ne vide. Osim ako i oni ne zagovaraju tezu da je Crna Gora zapravo samo geografski pojam unutar velike države Srbije „koja mora da ima izlaz na more“.

Ako nije tako, i Bečić i Abazović bi mogli i morali da u koaliciji sa DPS-om (zajedno bi imali 30 mandata) spreče da Nikšićem ovladaju vojnički poražene (ali na nesreću ne i politički) snage u Drugom svetskom ratu.

Ako im je u prvom planu zaista interes države Crne Gore, njena evropska budućnost, njena državnost i nezavisnost, mala bi cena bila i da padne sadašnja vlada u kojoj sede uz podršku DF-a i raspišu se novi parlamentrani izbori.

U suprotnom teška odgovornost ih čeka pred istorijom. Jer zvanični Beograd svoju „meku“ moć danas može da pretvori u „tvrdu“ sutra, kad se geopolitičke prilike u svetu i na Balkanu još više uslože.

Ali njihova mržnja prema DPS-u je tolika da su u stanju da kako i sami kažu „sarađuju i sa crnim đavolom samo ne sa Milom“. I takva isključivost i oštra nacionalna polarizacija je najveća tragedija koja je zadesila Crnu Goru danas.

A sutra može i ceo Balkan. Sa nesagledivim posledicama!

Autor je publicista