Niš izgubio trku sa Novim Sadom

Od četiri opštine sa najmanjim brojem stanovnika, čak tri su sa juga zemlje – Gadžin Han, Crna Trava i Babušnica.

Grad Niš je i definitivno izgubio trku „za drugo mesto“ sa Novim Sadom i sada je to kristalno jasno. Beograd i Novi Sad su, uz Novi Pazar, jedini gradovi koji beleže porast broja stanovnika.

Beograd je prestonica i zbog svih mogućnosti koje nudi, pre svega izbora poslova, u nju hrle ljudi iz čitave Srbije. Novi Sad je, s druge strane, uspeo da opravda epitet prestonice severnog dela zemlje i uvećao je svoj broj stanovnika. U „srpsku Atinu“ se sele i južnjaci.

U Nišu je sve više stambenih blokova, grade se zgrade, nadležni se hvale većim brojem vozila na ulicama. Mnoga od njih su sa tablicama opština i gradova južnije od Niša, ali broj stanovnika je ipak manji nego pre 11 godina.

Naravno da je Niš centar juga Srbije, ali je centar kakav mu je i region – siromašan i neperspektivan. Novi Sad je prestonica kulture, a Niš prestonica odlaznih perona. Čekaonica za dalje i veza ka boljem sutra.

Iz njega se poslednjih godina toliko odlazi da ni priliv stanovništva sa juga Srbije nije dovoljan, ne da uveća ukupan broj, nego da održi postojeće stanje. To su alarmi za uzbunu i crvene lampice za sve koji brinu o demografiji i regionalnom razvoju. Za sve koji brinu o budućnosti Srbije.

Kako su do sada brinuli o jugu više je nego vidljivo u brojevima koje je iznedrio popis.

Ako je Niš neperspektivan grad, kako je onda tek u malim opštinama na jugu. Koje su mogućnosti za zaposlenje tamo? Kako funkcioniše zdravstveni sistem? Šta se nudi mladima?

Poznata je stvar da u mnogim manjim mestima, najveći broj onih koji i dalje tamo žive zapravo radi u javnom sektoru ili je nekako „naslonjen“ na njega. Opstaju i oni u maloj privredi koji trguju ili proizvode ono što se koristi svakodnevno. Rade i niču kladionice i apoteke i tu se priča otprilike završava.

Zanimljiva je činjenica da mnoge opštine i gradovi već deset godina imaju bukvalno istu garnituru na vlasti, maltene iste ljude. U nekim opštinama takvo stanje nepromenljivosti političara traje i duže. To su opštine koje na popisu beleže negativne, ali na izborima izuzetno pozitivne rezultate za vladajuće stranke. Tako je danas, a slično je bilo i ranije.

Oni za koje glasaju, pokazuje popis, vraćaju im tako što im omogućavaju da deca odu od njih u Niš, Beograd ili beli svet. I to je paradoks u kojem jug Srbije živi i lagano kopni. Nestaje u nametnutom balonu o zlatnom dobu i ekonomskom tigru, nesposoban da vidi šta mu se dešava u sopstvenoj kući.

Nebriga i nemar vlasti na svim nivoima doveli su dotle da je Niš prvi put od 1948. godine, kada je urađen prvi popis, smanjio ukupan broj stanovnika. Do sada je uvek, na svakom popisu, dodavao po koju hiljadu.

Ali čime je mogao da doda u prethodnih 11 godina? Izazovnim poslovima motanja kablova u „Juri“ i „Leoniju“? Partijskim izjedanjem javnog sektora? Vezama i vezicama u prosveti ili često nestručnim kadrovima na rukovodećim pozicijama?

Dok u Beograd, Novi Sad i Vojvodinu stižu industrijski giganti koji nude poslove za visokoobrazovane ljude i daju evropske plate, na jug i u Niš dolaze fabrike koje od radnika traže izdržljivost i brzinu. Da istraju u stajanju i da im ruke brzo prebiraju žice, uz spremnost da rade za niske plate.

I ne samo to. Aktuelna garnitura na vlasti u Nišu pohvalila se najvećim budžetom za 2023. godinu od 13 milijardi dinara.

Međutim, to je ništa naspram 40 i kusur milijardi koliki je budžet Novog Sada, koji će pritom naredne godine za čak 4,5 milijardi biti veći nego što je bio u 2022. godini. Tako se razvija grad. Tako živi jedna prestonica.

Da nije IT industrije u Nišu, brojevi na popisu bi verovatno bili još gori. To je jedina svetla tačka koja ne utiče samo na broj stanovnika nego i na ukupan standard u gradu.

I to je, čini se, jedina industrija koja bi za koju godinu mogla da iznedri novu tablu na ulazu u Niš – „Dobro došli u IT grad“.

Za to je naravno potrebna ozbiljna strategija, ulaganja države i grada, a Naučno-tehnološki park je prvi učinjen korak. Ipak, za ostanak, pre svega, mladih i pametnih ljudi potrebne su suštinske promene i uspostavljanje normalnog sistema.

Onog u kojem neće biti privilegovanih zbog partijske knjižice. Sistema u kojem „ruka ruku ne mije“, nego jedna drugoj pomažu da zajednica ide napred. Sistema u kojem zakoni nisu harač i represija, nego regulativa.

Lampice sa juga su upaljene, alarm zavija. Ima li onih koji donose odluke, a još mogu da vide i čuju?

Autor je novinar iz Niša

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.