Nisam ja Žaklina

I u poslednjem, trideset osmom triku, naveo je da, ako ništa drugo, pređeš na protivnikovu ličnost, da ga uvrediš, budeš zloban, zajedljiv, grub, da se pozoveš na „životinjsko u čoveku“ i na ono što Šopenhauer naziva – argumentum ad personam.

Mudar kakvim ga je Bog dao, Artur je, kao protiv meru za ovakve slučajeve, naveo samo jednu stvar.

Staru Aristotelovu preporuku da se čovek, ipak, ne raspravlja baš sa svakim, nego samo sa onima koji imaju dovoljno pameti da ne moraju nikoga da vređaju i da iz toga sledi da uvek „od stotinu glava, ima samo jedna s kojom vredi raspravljati“.

Sledeći ova uputstva uopšte nemam nameru da se raspravljam sa raznim Cvejićima, Juditama, Koraksima, niti bilo kim drugim ko se, povodom mog imenovanja na mesto predsednice Regulatornog tela za elektronske medije, odlučio da laže i vređa, jer vrlo dobro znam da su ti takvi kakvi jesu, ne zato što su čitali Šopenhauera, nego zato što drugačije ne umeju, niti smeju.

Oni nisu jedna od stotinu glava, nego samo deo jedne, zajedničke, sastavljene od hiljada istomislećih, a praznih glava, koje su negde pokupile neku mantru, parolu, pogrdu, frazetinu, pa sada to ponavljaju unedogled, diveći se jedna drugoj, tapšući se po pustim temenima, ubeđene da baš rade pravu stvar svaki put kada nekoga uvrede.

Njihovo polazište je prosto – ako nisi rekao da je Vučić žvalavi, picousti degen, nisi dostojan nijedne pozicije i bićeš predstavljen kao njegovo poslušno kuče, uz hor odobravanja rulje koja je hrabra samo kada zajedno nekoga linčuje.

Ako nisi protiv Beograda na vodi, spomenika Stefanu Nemanji, kokošaka u Moroviću, auto-puta do Kosova, knjige Gorana Vesića, onda nemaš prava, niti treba da očekuješ, da budeš doživljen kao ljudsko biće, žena, nego isključivo kao neka bezvredna kuja koju i treba da šutne ko god je sretne.

Ako ne tvrdiš da je ovde sve propalo, od zdravstvenog sistema, do RTS-a, ako nisi zagovornik lustracije i giljotine, hapšenja svih koji su za Vučića, onda i sam staješ u red onih koje, kad tad, treba uvaljati u katran, pokriti perjem i uz batine izbaciti iz Srbije.

Ako sa oduševljenjem ne vičeš kako samo nepismeni, bezubi, šljam, ološ, dno dna, društveni talog glasa za Vučića, onda si i sam upravo to, pa će zajednička bezglava glava krenuti da te naziva ružnom rospijom, pornićarkom, odrtavelom, izoperisanom, ogavnom spodobom, birajući, za novine i portale, baš onu sliku koja sve to, ubeđeni su, dokazuje.

Ako ne misliš da je tvoj posao da, gde god i šta god da radiš, ne treba da radiš ništa drugo nego da dokazuješ tezu da je ova zemlja najgora na svetu, po svemu, onda ti sledi javno vešanje, spaljivanje, streljanje, i sve ostalo što zajedničkoj glavi sopstvena frustracija i želja za krvlju, nalože.

Hoću da kažem, ovde prvo moraš da se, poput Žakline, odrekneš, pa tek onda imaš pravo na status žrtve, a i braniće te, na isti način na koji je Milošević branjen na Osmoj sednici od onog zlog Stambolića.

Tribine, emisije, predstavke, pisma podrške… ma sve, ali da se prvo odrekneš i priznaš da je On najveće zlo, Đavo sam, zmija kojoj treba odseći glavu.

U suprotnom, ne očekuj nikakvu milost, ti, Vučićeva kučko.

I znam to, vrlo dobro.

Ali to nikako ne znači, nisam ja Žaklina, da ću da se odreknem, niti svog posla, niti svog mišljenja, koje nije zajedničko, nego je moje.

Ja sam Olivera Zekić, predsednica Saveta REM-a, i ne nadajte se da ću pred gomilom da se povučem.

To ne znači da ću sa njom da se raspravljam, neću, ali to znači da ću, svaki put, kada bilo ko ponovo pokuša da nasrne na Regulatorno telo, ja ponovo biti ispred. Pa vi probajte, kao sa kučetom.