Nismo pripremljeni za mir

„Sretoh, Visočanstvo… Kada to beše, juče ili prekjuče, ovog našeg Mesečinu“, osmehnu mi se. „Posavetovah ga da kupi vojničke čizme.

Ne vidim, zaista, kako da rat izbegnemo. Našu propast, pravilnije kazano.

Pravno, nema ničeg u nemačkom zahtevu što moramo da odbijemo, jer oni ništa i ne zahtevaju. Nema ni vojne klauzule. Suštinski, našim potpisom u Beču mi i ne pristupamo Trojnom paktu.

Ostajemo i neutralni i suvereni. Takvu privilegiju nisu dobili ni Mađari, ni Rumuni, ni Bugari. Niko. Samo prividno, ova plemenitost Hitlerova prema nama i sumnjiva je i nelogična. Idu na Ruse.

Rat sa nama još je enigma za njih. Pamte kakvi su Srbi vojnici. I kako su se i Srbi, i Slovenci, i Hrvati, i naši muslimani, u vojsci Austrougarske, klali sa Italijanima na Soči i Pijavi.

Pamte i Aleksandra, i Mišića, i Stepu, ali i feldmaršala Borojevića… Zaziru od nas, kao što vuk zazire od ježa. Da li ste, u razgovorima sa Hitlerom, stekli ovakav utisak?“

„Jesam, na trenutke, iako je on to vešto krio.“

„Nemci veruju da će Rusiju slomiti brže nego što su slomili Francusku. Ipak, pribojavaju se da i ne mora da tako bude. Rusija je Rusija. Krupan zalogaj i još veća tajna. Pamte i Napoleona i Kutuzova. Moskvu, u posedu Francuza, pa rusku armiju u Parizu… Moraju da požure. Planiraju da napadnu u maju. Rat sa nama mogao bi da iskomplikuje Barbarosu. Zato nas podmićuju. Mnogo im je važno da budemo mirni, a da, samo formalno, budemo uz njih.“

„Slažem se“, reče knez.

„I ja se, Visočanstvo, slažem sa vašom procenom da nismo spremni za rat. Na nesreću našu, još manje smo spremni za realnost, za razum, za bečki potpis koji nas ne košta ništa. Ogromna većina naroda… zapravo, ogromna većina Srba je za otpor. Čuli ste govor predsednika Ruzvelta. Samo što nije objavio rat Nemačkoj. A mi – pod skute Hitleru. Tako pričaju seljaci na beogradskim pijacama, narod po bircuzima i mehanama, studenti, srednjoškolci, oficiri naši, vojnici… Mesečino, da li je ovakvo raspoloženje u narodu?“

„Takvo je, gospodine profesore… Moj otac je seljak, došao da me poseti. I kaže mi: Neka košta šta košta, ali ne smemo da se obrukamo!“

„To smo mi, Visočanstvo. Inadžijski i bezglavo, hoćemo na Hitlera. A naši ministri, naša propaganda, naša štampa, nisu kazali narodu šta će biti, šta mora biti, ako ne potpišemo. Bugari i Rumuni su razumniji od nas. Mesecima su vodili javnu kampanju za pakt sa Nemačkom, i sve je prošlo mirno.“

„Poštovani gospodine profesore, i moj otac se pokolebao kad sam mu sve objasnio“ – rekoh mu.

„Visočanstvo, našom krivicom nismo pripremljeni za mir. Ovde svi mudruju, filozofiraju, morališu, a istinu zaobilaze. Od takvih mudreša draže su mi budale, kako je govorio Laza Kostić. Za propagiranje istine, za edukaciju naroda, sada je kasno. Sutra je, kažete, sednica vlade. Sutra se odlučuje, a iza toga se ide u Beč.“

„Šta mi savetujete?“ – upita knez.

„Mnogo pušite, Visočanstvo. Potamneli ste u licu. Pretvarate se da ste mirni. Izolovani ste od naroda, od vojske, skrivate da ste usamljeni… Ne zamerite, vaša narav nije za mač, iako volite da mač pripasujete. Niste Aleksandar. On bi podviknuo. On bi zašao u narod, u kasarne. I on se savetovao, ali je naređivao, predvodio. Za svoja uverenja zalagao je i sopstvenu glavu.“

„Moj brat bi, znači, odbio Hitlera?“

„Nisam to rekao i ništa slično nisam ni pomislio. Mudro bi vagao i odvagao, kao i Vaše visočanstvo, a onda bi svi, hteli to ili ne, morali da njegovu odluku slede i poštuju. Kad se, Visočanstvo, mora voditi nepopularna spoljna politika, onda unutrašnja politika ne sme biti haotična. Kod nas, nažalost, nema ni čvrste vlasti, ni državnog jedinstva, niti ikakvog reda.“

„Da, da… sve je u rasulu. Nikakav sam, gospodine profesore“, reče knez.

„Malodušnost nije saveznik, Visočanstvo. Svet je u rasulu, Evropa je u rasulu. Adolf Hitler je pred najvećim rasulom. Nemci su čudni. U politici, u nauci, u ratu. Sve pažljivo pripreme, ali su im, često, polazne teze apsurdne. Rat sa dve sile, Britanijom i Rusijom, a ubrzo i sa Amerikom, jama je koju su Nemci za sebe iskopali. Naš potpis u Beču biće privremen. Samo što će se osušiti mastilo, nemački Rajh skrenuće ka provaliji.“

„Hitlerova provalija je još daleko, a naša je pred nama“, ustade knez Pavle da se pozdravi sa akademikom Slobodanom Jovanovićem. Iznenada seti se nečega, iz džepa izvadi tekst Čerčilovog telegrama ambasadoru Ričardu Kembelu. „Pročitajte, profesore.“

„Zaboravio sam naočari. Mesečino, pročitajte mi to vi.“

„Gnjavi, muči, ujedaj kneza Pavla, njegove ljude, vojne komandante! Moramo ih uterati u rat!“ – pročitah dosta glasno…

Odlomak iz romana „I grob i rob“