Nismo se opasuljili, mantije i ćevapi važniji od knjiga

Dok se o povodima ćuti u opštinskoj vlasti i beogradskoj upravi, gotovo podjednako zaslužnim za poražavajući ishod, iznova i neočekivano su na proveri kulturne vrednosti Bošnjaka, čiji konačni cilj nije lepota, nego dobrota.

Sve suprotno je u režiji direktorke Službenog glasnika i predsednika Sandžačke demokratske partije. Ćuti, kao zalivena, Jelena Trivan. Bivša perjanica Demokratske stranke, više nego uspešno, prekomandovala se u naprednjačkoj vlasti i istovremeno direktoruje u dve firme. Jedna u Srbiji, druga u manjem entitetu BiH.

Prema jednoglasnom izboru Vlade RS, iako je za osam godina stolovanja u Službenom glasniku, koliko je poznato, zatvorila dve knjižare. Osim pazarske i onu beogradsku, na sred Banovog brda.

Ali, iz komercijalne pomame, uglavnom promoviše novotvorenu prodavnicu na Aerodromu u Surčinu, neuporedivo više od još jednog pozicioniranja, u ulozi predsednice Upravnog odbora Filmskog centra Srbije.

Ćuti multitalentovani Rasim Ljajić. I dalje, pod Vučićevim patronatom, univerzalno upotrebljivi političar je prvi na prozivci, zbog lokalnih opunomoćenika kojima su, čini se, mantije i ćevapi, važniji od knjiga. Ili je to ekskluzivni službeni prilog neznanju, prema pazarskoj gologlavoj tafri, sad već tradicionalno, u istoj ravni sa znanjem.

Ćuti i tzv. akademska bošnjačka javnost. U gradu univerzitetskih ambicija i nedorečenih naučnih koncepcija, masovna kultura od opšteg značaja nije lek, nego anestetik, analgetik, sedativ.

Međutim, kultura opšteg interesa ponajmanje je apstrakcija, a primarno konkretna, odnosno nacionalna, individualno-narodna akcija. Naš govor, praznici, škole i odnos prema roditeljima, prema porodici, domovini, drugim narodima i zemljama. Ovaj poražavajući pazarski čin, uprkos bezbroj uspešnih poteza, negira holistički fenomen kulture, koji puku populaciju pretvara u narod, naciju.

I po ko zna koji put nameću da je broj, važniji nego soj.

Zato je najveća odgovornost vlasti u Novom Pazaru. Naročito, posle najnovijih izbora za Bošnjačko nacionalno veće. Iako su pobede proslavile sve tri liste, u anegdotskoj atmosferi bizarnog odjeka, na potezu je SDP. Po urneku Jelenine dvosmerne vladavine, od jedna od dve LJajićeve stranke u Srbiji, očekuju se novi kulturni horizonti, koji uključuju nauku, umetnost, obrazovanje, a nikako ukidanje višedecenijskih prozora u dunjaluk. Kao što je pored ostalog, desant na knjižaru Službenog glasnika.

Bez pardona i šablona. Oko mogućeg sukoba interesa Delfi knjižare i Laguninog kluba čitalaca, u gradu na obalama Raške i Jošanice, oduvek su čitali da bi živeli. U tišini i zavetrini, ali kontradiktorno završnom udarcu Smiljani Milosavljević, šefici Glasnikove knjižare, koja je posle tri decenije priznala „kad mi tonemo, nebo je granica“.

Duboko. Bezmalo ravnodušno i lakomisleno, potiskuje se moguće davljenje u živom blatu nekulturnog besmisla. Ne samo u Novom Pazaru, već i širom Srbije, kad se otvaraju unosnije pekare, a zatvaraju knjižare.

Naprednjački, prekipelo: Niko više ne šljivi znanje, ako se nije opasuljilo. Čitaj, oparilo. Tamo i ovde. Gde sve češće prodaju dedovinu, da bi sačuvali očevinu. Onda, svi odu u majčinu. Kultura se na pravi, ona se razvija. Ima je i biće je.
Kao Jelene i Rasima.

Autor je univerzitetski predavač

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.