Nismo se tako dogovorili

Pitanje je bilo retoričko, jer se bavio zanatom koji podrazumeva stalnu borbu za slobodu.

A Denis Kolundžija je bio majstor tog zanata. Jedan od retkih koji je živeo novinarstvo.

Jer, samo neko toliko svestan značaja ove profesije za osvajanje slobode, mogao je tako strpljivo i pedantno da istražuje sa jednakim žarom i velike i male priče, da iščitava tomove skupštinskih materijala i zapisnika, da svaku temu koju otvori analizira do kraja, da ne odustaje od pitanja i priča čak i kad su ih svi drugi zaboravili…

Denis nije dozvoljavao da zaboravljamo, stalno nas je podsećao na repove koji su ostajali, znajući da će taj balast samo rasti ako ga guramo pod tepih.

I kad je pisao o nekadašnjoj Ulici Koste Nađa u Odžacima, i kad je pisao o pruzi između Odžaka i Ratkova, i kad je pisao o protestima meštana na mostu na Tamišu, i kad je pisao o listama i kandidatima za pokrajinske izbore koji su svuda i od svih ignorisani, ali i kad je pisao o nasilju, govoru mržnje, nacionalizmu, građanskim vrednostima, Vojvodini, spoljnoj politici, američkim izborima… – uvek je zapravo pisao o posledicama odricanja od slobode.

Provokacija ne samo formalno odgovornih, već i svakog pojedinca koji se miri sa podaništvom umesto da preuzme odgovornost građanina – jeste ona nit koja je tekstove Denisa Kolundžije činila jedinstvenim.

I one velike priče koje se „dobro prodaju“ na medijskoj sceni, kao i one naizgled lokalne, na kojima je sa posebnim žarom radio, slagao je pitkim i pronicljivim rečenicama, sa nekim posebnim šmekom, somborskim, vojvođanskim, a njegovim.

Bio je jedan od nekolicine budnih u anestizaranom okruženju koji nije odustajao.

Do kraja istrajan u nameri da svim dokaže da ima smisla iznova i iznova upirati prstom u svaku anomaliju, čak i kad je većina prihvati kao normalnost.

Da ima smisla krčiti slobodu…

I zato nije fer, Denise! Nismo se tako dogovorili.

(Tekst objavljen na portalu Autonomija)