Ništa plišano ne uspeva u Srbiji

Hipnotisano smo fiksirali pogled u retrovizor tražeći u odrazu raskrsnicu na kojom smo pogrešno skrenuli ili znak za slepu ulicu koji smo prevideli. Turiramo papučicu gasa srljajući vrednosno, ideološki i evolutivno u rikverc do konačnog odredišta – preko litice.

Iz naše istorije su, ne slučajno, ili izbrisani ili gurnuti u zaborav sledeći paradigmatični primeri koji mogu dovesti u pitanje naš rodni list, pedigre i genetiku.

Pred kraj druge vladavine Miloša Obrenovića, izvesni Stevan Ćirić zapretio je javno da će ubiti kneza i celu njegovu porodicu. Bio je brzo uhapšen, izveden pred prvostepeni sud i strogo kažnjen. Međutim, sudija Velikog suda Cekić oslobodio je osuđenog, jer po tadašnjem srpskom zakonu pretnja nije bila inkriminisano delo. Uzalud se nekadašnji dominus Srbije bunio, pretio, žestio, na kraju je bio primoran da prihvati realnost – u periodu njegovog dvadesetogodišnjeg progonstva pravosuđe je učvrstilo svoju nezavisnost.

Danas sudiju Majića razvlače po tabloidima, verbalno streljaju u parlamentu, stigmatizuju u javnosti, dok se na pravosudni esnaf gleda kao na žuti relikt nedavne ružne prošlosti.

Narod na taj neravnopravni sukob, koji bi svaku normalnu državu uveo u sistemsku krizu, gleda kao na viralnu scenu iz skupocenog rijalitija, kao da se Zmaj posvađao sa Gastozzom ili Luna sa Slobom. Povremeno negodovanje je uzrokovano nemogućnošću da se bezobrazni i svojeglavi sudija SMS porukama zauvek izbaci iz Farme, Zadruge ili Parova.

Zaboravu je predat i zakon iz 19. veka po kojem se građanima koji su prodali glas na izborima oduzima biračko pravo. Danas su građanska prava i slobode na tenderu, na pijačnoj tezgi i ko ponudi više može postati većinski vlasnik paketa akcija naših života.

Nekada je skupština bila srpski konvent, danas je postala partijska busija interesne grupa koja nevešto glumi pluralizam. Nekada su mandatari odustajali od najviših državnih funkcija zbog protokolarnih propusta, danas je oskudna kadrovska baza režima ugurana u tombolski bubanj koji se neprestano vrti i izbacuje nove, beznačajne ljude za značajne pozicije. Nekada je kralj molio guvernera za kredit, danas je oprošteno što je bajčetinski vojvoda iz sumnjivih fondova podigao crkvu pokajnicu.

U Srbiji gladni još uvek nisu dovoljno gladni. Srbi još uvek nisu prešli granicu sopstvenog dostojanstva. Ta granica je nedokučiva poput one na Jarinju, Ibru ili Prokletijama. Neverovatna je naša trpeljivost i sposobnost da se uspešno prilagodimo i pređemo sa lošeg na gore.

Prosečnog Srbina zabavlja i uspavljuje političko jednoglasje, dok ga kompozicija razlika zbunjuje i iritira. Snažna fluktuacija mentalnog stanja javnog mnjenja, od euforije do panike, služe za indukciju masovnih idiosinkrazija u cilju kolektivne dresure.

Vučić zna da još uvek ima dovoljno fizičke snage da osigura prevlast svojih gledišta kod širokih masa, ali njegova nametnuta puppet-master projekcija ugrožena je zabijanjem u kosovski ćorsokak. On nije sposoban da izdrži jedan čin bez unapred instalirane scenografije, bez glumaca-naivaca iz matičnog pozorišta i bez publike sa podeljenim, besplatnim kartama.

U predstavi koju režiraju u Berlinu, koproduciraju u Briselu i cenzurišu u Vašingtonu on ne može da izbegne političku i moralnu abdikaciju. Tu sudbinsku neizbežnost Vođa bezuspešno odlaže, suočen sa istorijskim iskustvom o kratkotrajnosti lokalnih čuvara balkanske ravnoteže nemoći.

S druge strane, opozicija je bankrotirala pred inflacijom očekivanja pobunjenih građana. Sklon sam i benevolentan prema opozicionom frontu, ali sam agnostičan prema ideološkom sastavu i formaciji koja će uspeti da detronizuje Vučića. U jeku rasprave da li su protesti prešli u drugu fazu ili ih treba privremeno obustaviti/odložiti, istorija nam može poslužiti kao podsetnik i opomena.

Jesu li se prisutni na Vidovdanskom saboru pitali kolika je temperatura beogradskog asfalta sa kojeg još nisu izbledele gusenice tenkova posle neuspelog devetomartovskog puča? Da li nam je svima bio blokiran termoregulacioni centar kada smo po snegu i vetru slavili i Sv. Nikolu, Božić i Novu godinu posle pokradenih izbora. Da li je školski raspust omeo hrabre Beograđane da na Preobraženje 1999. godine budu vesnici srpske revolucije i najave konačnu pobedu godinu dana kasnije?

Protesti su bili i danas jesu fizičko i emotivno pribežište za ugrožene i obespravljene. Oni su gerilski način pružanja otpora unutrašnjem okupatoru. Prvenstveni cilj gerile je da opstane, a samo njeno postojanje dovoljan je znak nemoći i slabosti uzurpatora. Opasnost po gerilu je preuranjeni frontalni sukob sa neprijateljem ili repriza vijetnamske operacije TET. Gerilski rat je po pravilu dugotrajan i iscrpljujući za obe strane. On zahteva maksimalno odricanje, pažljivu pripremu i nepokolebljivu veru u uspeh.

Na nama je da se pregrupišemo, obodrimo i ponovo omasovimo. Mi smo nacija rođena u krvi, a ne u plišu. Ništa kod nas plišano nije uspelo, pa neće ni revolucija.

Autor je član GO Demokratske stranke