Nisu komunisti i Tito potpisali pakt sa Hitlerom

Dogodilo se to i Milanu St. Protiću, uglednom intelektualcu, čoveku poznatom po poznavanju i afirmaciji nacionalne istorije i kulture, koji je smatran izrazitim pripadnikom nacionalnog elitizma, ali koji je u poslednje vreme izjavama, tekstovima, ukupnim pojavljivanjem u javnosti postao prihvatljiv i za one koji nisu nacionalno orijentisani. Pojačavajući građansku retoriku, a od Vesne Pešić, koja ga je svojevremeno videla kao lidera sopstvenog Građanskog saveza, par puta ohrabren kao mogući kandidat za budućeg predsednika Srbije, Protić nam se redovno obraća u raznim medijima.

Poznavanje prošlosti istoričar, logično, koristi za tumačenje sadašnjosti, što i treba činiti jer istorija se ponekad ponavlja, a često sadašnji trenutak seje klice čije se posledice za budućnost mogu nazreti. Nažalost, potrošivši u kratkom razdoblju mnoge teme i analize, autor obnavlja i u javni diskurs vraća tezu o krivicama i krivcima iz bliže i dalje prošlosti, reafirmišući stav o tome kako su za naše stanje krivi komunisti, Tito i Zapad. Kolumna „Gorka istina i pusta nada: Zapad i Srbija“ (Danas 16-17. novembar) o tome govori.

Titoizam koji je od zapada proglašen za socijalizam sa ljudskim likom, a diktator u svetu dočekivan sa najvećim počastima i pompom, napadnut je od autora kao velika zabluda Zapada koji je na rečima bio protiv komunizma a „kod nas su upravo taj komunizam gurali svom snagom“. „Čudimo se i razočaravamo izjavama i ponašanjem evropskih zvaničnika samo stoga što nam je kratko pamćenje. Prekratko“, kaže gospodin Protić i dalje navodi primere koji, pažljivo odabrani, treba da potvrde njegovu tezu. Nisu, kaže ni Evropljani ni Amerikanci, hajali što su protivnici jugoslovenskih boljševika ubijani, proganjani i ponižavani i navodi imena poznatih intelektualaca koji su osetili osvetu pobednika posle Drugog svetskog rata.

Nije gospodine Protiću Evropljanima i Amerikancima kratko pamćenje, a nije ni svima ovde u Srbiji. Zapad se možda i ne seća ili ne želi da se seća da su od dvadesetih godina prošlog veka u Kraljevini Jugoslaviji maltretirani, zatvarani pa i ubijani komunisti i kada nisu nikakvo zlo učinili, samo zato što su drugačije razmišljali o sopstvenoj zemlji. Antikomunizam se u to vreme često slivao sa antisemitizmom pa su komunisti i Jevreji proglašavani „judeoboljševičkom“ opasnošću i istovremeno proganjani. Ako ih to i nije interesovalo, zapadnjaci sigurno nisu zaboravili da nisu komunisti i Tito potpisali pakt sa Hitlerom, nego kraljevska vlada Dragiše Cvetkovića uz saglasnost kraljevskog namesnika kneza Pavla Karađorđevića. Kako da zaborave, kad su Amerikanci i Britanci pokušali da jugoslovensku vlast odgovore od sramnog sporazuma.

Antikomunistima se nije dopadalo veličanje uloge komunista u protestima 27. marta i puču koji se dogodio, jer su tvrdili da se to narod pobunio, a i činjenice govore da je jedan broj oficira preuzeo vlast i organizovao vladu. Dobro, dakle nisu komunisti odvojili Jugoslaviju od Hitlera nego narod. Jel to danas sporno? Da li bi bilo bolje da se to nije dogodilo?
Dalji tok događaja je takođe i u pamćenju Zapada i nas ovde. Komunisti predvođeni Titom su kao organizovana snaga bili jezgro antifašizma i borbe protiv okupatora. To su preko volje shvatili i Čerčil i Amerikanci, koji su itekako želeli da pomognu četničkom pokretu. Dve velike zemlje, izrazito antikomunističke orijentacije, morale su na osnovu činjenica koje su dobijale od svojih obaveštajaca da odustanu od pomoći pokretu Draže Mihailovića, iako je izbeglička vlada sa maloletnim kraljem kod njih našla utočište.

Nisu oni zaboravili šta se događalo u Jugoslaviji ni posle rata i nisu blagonaklono gledali na slučajeve koje pominje Protić, ali su znali i za veliki broj slučajeva stradanja i pogubljenja jugoslovenskih rodoljuba od kojih su neki bili komunisti, tokom rata, a često potkazivani upravo iz krugova onih koje Protić brani.

Pominjući posleratnu „komunističku otimačinu“, Protić kaže da svedoči svojim primerom i time dovodi u pitanje sopstvene stavove. Kako bi rekao poznati američki istoričar Hauard Zin, „činjenice ne postoje nezavisno od interpretacije“ jer neki istoričari stalno tvrde da su objektivni, a da oni koji drugačije misle, nisu. Kada se lične frustracije onoga ko analizira događaje i pojave projektuju u politiku to nikako ne doprinosi objektivnosti i konstruktivnom promišljanju, o čemu svedoči i više puta ponovljeno Vučićevo pominjanje stradanja članova njegove porodice od ustaša.
Kome se, dakle, u osvrtu na prošlost Protić pridružuje, Vučiću ili možda Šapiću u njegovom nastojanju da Tita progna iz Kuće cveća?

Bilo je posle rata grešaka i nepotrebnih stradanja i to jeste odgovornost komunista i Tita. „Grubosti koje je činio na početku režima prevaziđene su posle prvih par godina i onda je krenulo nešto što je, za običnog čoveka, bilo mnogo ekonomski sigurnije nego na Zapadu i mnogo slobodnije nego na Istoku“, rekao je svojevremeno Ivan Ivanji. Ova konstatacija koja izbegava crno-belo sagledavanje stvari neće se sigurno dopasti antititoistima iako govori i o njegovim grubostima.
Istoričaru koji nije uočio razlike između jugoslovenskog socijalizma i ostalih socijalizama, izgleda nisu od koristi istraživanja i znanje, a neko ko je studirao na Zapadu i živeo i radio u tom delu sveta, a i danas Zapad smatra zaboravnim u odnosu na jugoslovensku stvarnost može se ozbiljno zameriti potcenjivanje tog Zapada. Jugoslavija je decenijama imala ugled u svetu ne zbog nečije zaboravnosti, nego zato što je okupljanjem trećeg sveta smanjila napetosti hladnoratovske podele i opasnosti od izbijanja svetskog sukoba. U Pokretu nesvrstanih bilo je više država nego u NATO paktu ili Varšavskom ugovoru. Moćni su pacifikovani, a mali se osećali snažnijim i bezbednijim. A sve to pomagalo je međunarodnoj saradnji i trgovini od čega je, naravno, i Jugoslavija imala koristi.

Oni koji ne vole Tita ježe se od pominjanja njegove sahrane, ali taj fenomen je toliki da ga je nemoguće zaobići. Poštovanje jugoslovenskom socijalističkom predsedniku iskazalo je 218 delegacija iz 126 zemalja, među kojima 33 predsednika država, 21 predsednik vlade, četiri kralja i pet prinčeva. Nikada se tako nešto nije dogodilo u istoriji. Svi zaboravni? Naterani na poklonjenje? Ha! Britanska kraljica, te zemlje kojoj Milan Protić spočitava zaboravnost, došla je zajedno sa premijerkom Margaret Tačer, koja je i danas pojam neoliberalnog konzervativizma, a BBC je 40 godina posle ovog događaja objavio tekst pod naslovom „Sahrana koja je zaustavila svet“.

Da li je istoričarima potrebna veća distanca od tri i po decenije da bi objektivno procenili blisku prošlost, to oni znaju, ali po onome što smo svi doživeli, pakao raspada Jugoslavije, dugogodišnje krize i gubljenja Kosova nije generisao socijalizam ni komunizam, već radikalni nacionalizam koji je onemogućio reforme i miran razlaz. U Srbiji oni koji su poraženi četrdesetih, pobeđuju posle osam decenija. Taj paradoks je za analizu, a ponašanje Zapada je uvek bilo u skladu sa njegovim interesima i to nije ništa novo. A da „pripadanje zapadnoj civilizaciji ne podrazumeva povinovanje svakoj stvari u svakoj prilici“, u tome je Protić u pravu kao i kada kaže da „kad nam se prava i slobode umanjuju zarad tzv. nacionalnih interesa, smesta treba posumnjati u ispravnost pobuda onog što o tome govori“.

Autor je profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.