Njima knedla, a nama kost – u grlu

… bilo da je to opozicija – koja je na stalnom meniju opanjkavanja u svim situacijama pa i onda kada je trebalo biti više nego zabrinut (kao na primer kada je ubijen Oliver Ivanović), on ne zaboravlja na omiljeni „desert“. Osim unutrašnjeg neprijatelja, što je uvek i isključivo opozicija, spoljni neprijatelj se obično ne imenuje, on je gotovo apstraktan, ali imajući poverenja u „svoj“ narod (odnosno glasače) Predsednik smatra da će oni već dokonati o kome se radi (jer su dovoljno instruirani), a ostali građani ionako su u manjini, što znači nebitni.

Ali da je vrag odneo šalu shvatila sam silom (ne)prilika kad sam se zatekla u bolnici „Dragiša Mišović“, u čekaonici za gastroenterologiju u kojoj je na sav glas brujao TV prijemnik, logično podešen na Pink, gde su nekakvi „stručnjaci“ galamili i nadvikivali se hvaleći migove ove i one, zbog ovoga i onoga. Jasno, propagirajući oružje ova instrumentalizovana grupica bila je tu u cilju podizanja ratnog morala građanstvu koje je još uvek može biti u zabludi da živi u miru. Svi u punoj čekaonici su pomno i zabrinuto satima pratili ovaj propagandni program zaboravljajući zbog čega su ovde uopšte došli, sve dok nisam zatražila od medicinske sestre da ugasi televizor lukavo se pravdajući da uopšte nećemo čuti prozivanje lekara, dodala sam još pokoju… i ona to nevoljno učini.

Ali ne leži vraže – ovih dana slučajno primetih u Politici izjavu Predsednika, spremnog da za naoružanje vojske izdvoji više od milijardu evra, da bi se nabavilo osam ili devet aviona mig 29, verovatno se opet misli na nekakve ruske krntije u koje treba uložiti još toliko da bi se privele upotrebi. U naslovu ili podnaslovu teksta bile su izdvojene (znači apostrofirane) Predsednikove reči: „Hoćemo da svako ko pomisli da bi mu Srbija bila laka meta proguta knedlu u grlu“, dalje nisam čitala, bilo mi je dovoljno. Iz ovoga izvedite sami zaključak, a moja poenta tek sledi.

U novinama (Politici) pažnju mi je skrenuo naslov „Treba li mladim talentima dati nacionalnu penziju“. To je izjavio poslanik imenom Ivan Bauer, kažu sa govornice Narodne skupštine. Plemenita ideja poslanika da se đaci matematičari, i ostali, sa odličjima olimpijskih i drugih takmičenja, nagrade takozvanim „nacionalnim penzijama“ ne znajući pravi naziv, koji glasi: „priznanje za vrhunski doprinos“…

Pomoći ću poslaniku da donekle shvati svrhu i motive, bar kada se tiče priznanja (koje on naziva „nacionalnom penzijom“) koje se odnosi na kulturu (verujući da bar donekle odgovara i kriterijumima sportista). Ovo priznanje dobijaju umetnici i kulturni radnici (nepreciziranih delatnosti), tek pred kraj svoga životnog i stvaralačkog veka, posle višedecenjiskog dokazivanja.

Nemam ništa protiv poslanikove ideje, samo hoću da kažem da je odabrao pogrešan primer, a da je za darovitu i vrednu decu primerenije da se dodele stipendije za određena dostignuća. No, bojim se da, ako Srbija malo-malo kupuje migove, spremajući se za eventualne ratove, neće biti ništa od stipendija za mlade naučnike, i zašto da ne i za mlade književnike itd. Kao što već tri godine nema dodele novih priznanja zvanih „nacionalne penzije“, a starim, postojećim, dobitnicima to priznanje je predlogom ekscentričnog ministra kulture galantno smanjeno za 10% da bi se ministar (preko tuđih zasluga, da ne kažem leđa) solidarisao sa zaposlenima i penzionerima, iako priznanje nije posao, niti penzija.

Ministar sporta koliko znam to nije učinio sa svojim „štićenicima“. No, kada se pominju navodna povećanja plata i penzija (a ne vraćanje duga), niko ne pominje i one druge kojima su dobijene zasluge okrnjene.

Od svega ovoga, svakako je važnija vaša dobra namera, gospodine Baueru, želja da se pronađe pravi način da se motivišu deca da još više rade i da ostanu ovde (iako i stariji masovno odlaze). Ali bojim se slab je ovo motiv a neizvestan učinak. Mislim da pre svega treba stvarati državu u kojoj će svi građani, pa i mladi naučnici osećati sigurnost, a ne državu u kojoj će strepeti ne samo za svoju egzistenciju, već za svoje gole živote. I u kojoj, nažalost, nastavi li se sa ratnom propagandom, mogu postati samo meso za odstrel. Gospodine Ivane Baueru, ako im želite da to ne postanu, nemojte ih zadržavati, pustite ih da prema svom nahođenju traže sopstvenu sreću ma gde ona bila.

(Ovaj tekst poslat je listu Politika, ali njihov urednik nije hteo da ga objavi.)

Autorka je pesnikinja